Музика 20. века – Валентин Силвестров: Тихе песме

Овај вокални циклус, настао у периоду од 1974. до 1977. године инспирисан је руском и енглеском поезијом. Силвестров је направио чудесни амалгам историје руске соло песме и дестилираног авангардног поступка. У овим шапутавим песмама технички и композициони поступци се манифестују субверзивно, у домену невидљивог и нечујног.

На први поглед то су изузетно једноставне песме, које је опет необично тешко извести. Ингениозне интерпретаторе Силвестров је пронашао у баритону Сергеју Јаковенку и пијанисти Иљи Шепсу. Аутор је 1986. године са њима снимио своје Тихе песме, а ови музичари су у својим сећањима описали све изазове које су ове сотовоће песме ставиле пред њих - на који начин задржати пажњу слушаоца унутар тихе експресивности, а опет изнети сва емоционална стања које стихови и музика у себи носе.

Сам композитор је у својим инструкцијама записао следеће: „Ове песме морају да се певају врло смирено, са светлим, транспарентним звуком, уздражног израза, без психолошког претеривања.” Певач, другим речима, није глумац који треба да нам прикаже свет стихова Бартњанског или Љермонтова, митолошке светове Китса и Шелија или особену усамљеност Пушкина, као и сетну лепоту Јесењина. „Певач не треба да прикаже емоције, већ да нас подсети на ове песме које познајемо, као и на то да меланхолија и утеха иду руку под руку”, каже у свом тексту познати музиколог Пол Грифитс. У сваком погледу Тихе песме Валентина Силвестрова се препознају као једна од најуспелијих композиција последњих деценија 20. века. Силвестров користи импровизациона темпа, тишину, отклон, реверберацију гласа и клавира, суптилна варирања дужина мелодијских фраза, која у себи носе знање прошлости, али и другачију имагинацију коју доноси садашњост.

Уредница Ксенија Стевановић