Фестивал Промс 2016

Када је 1827. године енглески глумац Чарлс Кембл довео своју трупу да у позоришту Одеон у Паризу изведе Шекспиров комад Ромео и Јулија, улоге Офелије и Јулије играла је тада млада ирска глумица Херијет Смитсон. Ова позната уметница, специјализована за тумачење женских ликова из Шекспирових дела, одмах је привукла пажњу Хектора Берлиоза. Постала је његова муза, а касније и супруга са којом је био и у кратком, веома бурном браку.

Након љубавних ломова коју су га задесили, Берлиоз је желео да напише музичко дело посвећено управо његовом првом сусрету са Шекспиром. Шанса му се указала љубазношћу виолинисте Никола Паганинија који му је дао знатну новчану суму за реализацију, како је Берлиоз назначио, „драмске симфоније инспирисане младим љубавницима". Засновано на Шекспировом комаду, дело је компоновано по либрету француског песника Емила Дешана, а публици премијерно представљено 24. новембра 1839. године.

Драмска симфонија Ромео и Јулија, означена у Берлиозовом опусу бројем 17, писана је за велики извођачки апарат који чине солисти, хор и оркестар. Иако је оркестру поверена највећа пажња, улоге које су додељене солистима и хору чине јединственим ово импозантно остварење. Оно што је посебно занимљиво јесте да је Берлиоз оркестру доделио улоге главних јунака. Наиме, виолончела тумаче ролу Ромеа, док енглески рог, флаута и спорадично кларинет изводе улогу Јулије. Велики хор интерпретира улоге завађених породица Монтеки и Капулети. Према речима маестра Џона Елиота Гардинера, разлог за овакву промену јесте композиторова жеља да акценат стави на оркестар. Наиме, Берлиоз је хтео да јавност разуме да је оркестар његовог времена био способан за дубоко и веома поетско изражавање које ниједан певач, по композиторовом мишљењу, не може да достигне.

Емисију уређује Ирина Максимовић