Музика у време Марије Терезије

Име Марије Терезије везује се и за биографију Волфганга Амадеуса Моцарта, иако не на очекиван начин. Сусрет Моцарта и царице први пут се одиграо када је композитор имао тек шест година и када је породица Моцарт дошла из Салцбурга у Беч како би окушала срећу наступајући пред царском породицом, али и у домовима виђених аристократа и амбасадора. Моцарт је заједно са својом три године старијом сестром свирао на чембалу пред Маријом Терезијом и њеним супругом, царом Францом I. Наступио је два пута, а забележено је да је, за потребе ових наступа, царица наложила да се израде дворска одела за децу-музичаре, која су нам позната са њихових портрета начињених по повратку у Салцбург. Иако је овај боравак породице Моцарт у Бечу био веома успешан, те су добили бројне позиве за даље наступе, укључујући и позив да посете Версај, царица Марија Терезија није наставила да подржава каријеру младог Моцарта. Када је Моцарт десетак година касније боравио у Милану поводом премијерних поставки његове две опере серије, покушавао је да остави позитиван утисак на царичиног сина, надвојводу Фердинанда, како би га запослио као дворског композитора. Ово је осујетила управо Марија Терезија, која се у писму свом сину обрушила на породицу Моцарт, називајући их „бескорисним људима" који „путују светом налик просјацима".

На почетку емисије чућете две инструменталне композиције које је Волфганг Амадеус Моцарт компоновао током боравка у Милану 1771. године, а којима је вероватно хтео да остави позитиван утисак на надвојводу Фердинанда. Реч је о Симфонији број 13 у Еф-дуру, Кехлова ознака 112, те о четвороставачном Дивертименту у Ес-дуру, Кехлова ознака 113, за гудаче, кларинете и хорне, који је Моцарт доцније прерадио и другачије инструментирао, али који ћете слушати у оригиналној, миланској верзији.

Док царица Марија Терезија за Моцарта није проналазила речи хвале, други композитори уживали су њено поверење и уважавање. Међу њих се убраја и чешки аутор, Вацлав Пихл, који је као двадесетдеветогодишњак постао први виолиниста бечког дворског позоришта. На царичину препоруку, Пихл је 1777. године отишао у Милано као капелмајстор њеног сина, надвојводе Фердинанда, те тиме заузео управо положај сличан оном којем се Моцарт надао шест година раније. Пихл је био музичар и интелектуалац широких интересовања који се, поред компоновања, бавио и писањем либрета и енциклопедијских прилога, те сакупљањем грађе за историју музике. Током седамдесетих година 18. века, када је ступио у службу Хабзбурговаца, Пихл је почео систематски да публикује своје изабране симфонијске опусе код престижних немачких издавача музикалија.

Чућете две Пихлове симфоније, троставачну Симфонију у Це-дуру, која потиче из 1770, а објављена је у оквиру композиторовог првог опуса, 1779. године у Лајпцигу, те четвороставачну Симфонију у Де-дуру, са поднасловом Дијана, која је настала годину дана раније, као једна од последњих у серији симфонија које су наслове добиле по митолошким ликовима.