Катаринa Колозовa: Хуманизам у постхуманистичкој ери

Постхуманистичка ера не значи да човека више нема, већ да је хуманистички дискурс изгубио на значају. Губитак значаја одређеног говора, међутим, нужно се одражава и на „саму ствар", у овом случају на човека, на појам човека. Иако је филозофска антропологија уложила знатан напор да дефинише човека, да, макар у грубим цртама, да основне карактеристике онога што човека чини човеком, појам човека и даље остаје потуно отворено поље за најразличитије замисливе садржаје. Оно, међутим, што се очувало још од античких времена и што ниједна замисао, теорија, или идеологија нису довеле у питање, јесте да је човек биће заједнице (политичко биће, рекао би Аристотел). Утолико заједница остаје хоризонт на коме се мисли појам човека.

Катарина Колозова у игру уводи појмовни изум Доне Харавеј - киборга. Киборг је спој човека и машине, или човека и нељудског материјала: човек са вештачким органом се, рецимо, назива киборгом. То, међутим, што неорганска материја постаје, дословно, делом човека, мења и саму природу човека, односно, прецизније, мења начин на који човек себе разуме, било као природно, било као политичко биће. Поред осталог, у питање се доводи граница између чулног и духовног, између материјалног и нематеријалног, па, самим тим, и улога човека у изградњи заједнице. Наиме, ако се у одређеним теоријама заједница разуме као природна творевина, појам киборга на врло специфичан начин доводи у питање природу те природности. И не само то. Технолошка протеза људског рода, како каже Колозова, омогућава потпуно ремоделовање у домену поновног изумевања рода и пола, што и јесте средишњи мотив њеног текста.

Чита Марица Милчановић
Уредник Иван Миленковић