Музеј звука

Италијански песник и композитор Маркантонио Мацоне, рођен је највероватније око 1540. године на југу Италије, али је своја прва штампана дела објавио у Венецији, где је живео већ током седме деценије XVI века. Готово је извесно да је Мацоне музику учио у Напуљу, будући да је касније током живота у својим делима често помињао музичаре и племиће из овог града. Тако у антологији наполитанских канцона коју је приредио и објавио у Венецији, а у којој су садржана дела Леонарда дел’Арпе, Стефана Ландија, Ђованија Доменика да Ноле и Рока Родија, Мацоне је ове уметнике назвао „tutti miei amicissimi”, односно „његовим најбољим пријатељима”.

Овај италијански уметник је био и угледни песник и објавио је две збирке песама, од којих је друга била посвећена Франческу Гонзаги. Стога не треба да нас изненади чињеница да је Мацоне давао велики значај односу текста и музике. У предговору збирке четворогласних мадригала он тако наводи: „ноте су тело музике, а речи су душа, и као што душу мора да прати и имитира тело како би било достојно ње, тако и ноте морају да прате речи и композитор мора да их пажљиво узима у обзир”. Зато је један од највећих Мацонеових узора био Адријан Акраделт, као композитор чија је музика пажљиво пратила значење речи.

Своје теорије, Мацоне је примењивао у канцонама, за које је сам писао стихове, а потом и у бројим доховним композицијама, које је неговао у својим позним годинама.

У емисији ћете слушати Мацонеове композиције из Прве збирке канцона за четири гласа, која се данас чува у Бибилиотеци Марчана у Венецији. У овој збирци се налази 21 песма, од који су првих 11 световне, а последњих 10 духовне тематике.