Јохан Штамиц и манхајмска школа

Захваљујући резултатима које је постигао са манхајмским оркестром, једним од најбољих у Европи тог времена, те у креирању новог симфонијског израза који је, здружено са модерном наполитанском мелодиком, дефинисао галантни стил у музици, чувење Јохана Штамица далеко је превазилазило границе Пфалцшког електората на чијем двору је радио. У току своје каријере Штамиц је путовао најчешће у Париз, где је своја дела најпре представљао на Духовним концертима, што је довело и до сарадање са париским издавачима. То закључујемо из тога што је у главном граду Француске објављен опус 1 овог аутора, а претпоставља се и да је преговарао о другим издањима. Ипак, Штамицова база је био Манхајм, у којем је изградио и породични живот, оженивши се Маријом Антонијом Линеборн 1744. године, са којом је одгајио кћер, те два сина, Карла и Антона, који су такође били композитори. Последњи дужи боравак у Паризу био је између 1754. и 1755. године, када се вратио у Манхајм. Преминуо је у марту 1757, у 39. години живота, а традиција манхајмског оркестра и школе компоновања коју је успоставио надживела га је више деценија.

Један од ретких композитора којег данас препознајемо као члана ове школе, а који је био старији од Јохана Штамица, јесте Франц Ксавер Рихтер. Такође чешког порекла и полазник језуитских школа, Рихтер је рођен 1709. у Холешову, а у Манхајм је дошао после Штамица, 1746. године, након што је искуство музичара стицао и каријеру градио у Бечу, Штутгарту, Шлицу, Еталу и Кептену. У Манхајму је радио као вокални солиста и, вероватно, као виолиниста, а развио је и богату композиторску делатност, која је неретко превазилазила његове службене дужности. Пред крај живота био је капелмајстор Стразбуршке катедрале, где му је, у позној старости, помоћник био Игнац Плејел. Рихтеров опус је жанровски разноврстан, те поред инструменталних дела, попут симфонија, концерата и соната, које су биле карактеристичне за манхјамску школу, рефлектује и његово несмањено интересовање за духовне жанрове.