Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Постдрамски текст Народне драме Олге Димитријевић представља својеврсну критику паланачког менталитета и начина живота, која је спроведена кроз причу о лезбејској љубави између Анке, девојке која се не мири с тим да живот проведе као остале жене из њеног села, и Бранке, кафанске певачице која се бави својим послом не би ли побегла од малограђанске учмалости. У представи се нарочито истиче уметнички доследна и ефектна стилизацијa Бојане Лазић, посебно у погледу музике, јасно дистанциране од вулгарности и кича какве подрaзумевају кафанске народњачке нумере, а у чему је имала изузетну помоћ композитора Владимира Пејаковића. Међутим, проблеми настају у споју драмског предлошка и редитељског читања комада: „премда представа почиње беспрекорно, током њеног трајања јавиће се збуњујући моменти који замагљују саму оштрицу друштвене критике, те у једном часу дрaма губи неопходну димензију општости, престаје да се фокусира на погубни дух паланке која трује све који се не уклапају у њене стандарде и не пристају на њена ограничења, а ствара се утисак да је основна тема сценског догађања побуна две жене против типично сеоског менталитета и сеоске ускогрудости”, пише Александра Милосављевић, али додаје да је Народна драма „ипак добродошла на репертоар београдског Народног позоришта, понајпре због свежине своје форме, рудиментарне снаге дијалога две главне јунакиње, коментара који сугеришу другачију визуру у односу на дијалоге, због смелости теме која се првенствено тиче критичког погледа на паланачки дух којим смо оковани, због ваљано конципираних драмских ликова Анке и Бранке и, углавном, успелих редитељских решења, те неколико уистину одлично реализованих глумачких задатака. Ана Мандић је својој Анки одредила тачну меру младалачке бунтовности и занесености, с једне, те несигурности и невиности, с друге стране. Лик Бранке је Сени Ђоровић наметнуо реализацију уистину сложеног задатка – на известан начин Бранка је једна од манифестација могуће Анкине судбине, што је глумицу могло да одведе на погрешан траг одређен дидактичношћу и патетиком, што би овој улози укинуло животну аутентичност. Опасност су такође представљале и фолк песме које интерпретира кафанска певачица, јер су и оне могле да услове знатна поједностављена у глумачкој интерпретацији, сводећи глумачки анагажман на естрадну једнодимензионалност. Обе замке је Сена Ђоровић избегла, баш као и ону коју је подразумевао емотивни однос с Анком. Ничег баналног, а још мање вулгарног није било у њеној глуми. Напротив! У представи је посебно бриљирала Анастасија Мандић као Анкина мајка Јелица. Доследно и прецизно градећи улогу, глумица је сваким сценским поступком фино и тачно нијансирала лик жене која не само што припада патријархалном, паланачком свету, него га суштински, као супруга и мајка, генерише формирајући карактер и обезбеђујући континуитет трајања тог универзума”. 

Следећег уторка, 21. фебруара, емитоваћемо Милосављевићев осврт на представу Ружа Увела, у режији Милана Нешковића и продукцији Позоришта „Бора Станковић”‘ из Врања.

Уредница циклуса Тања Мијовић.