Уметност интепретације

Рођена је 1895. године у околини Сао Паола, као седамнаесто дете у породици. Већ са четири године свирала је клавир, а са седам је почела да похађа часове код Луиђија Кјафарелија, Бузонијевог ученика. Први јавни наступ имала је са 11 година када је свирала технички захтевну композицију Велика тријумфална фантазија на тему бразилске химне Луја Мороа Готшалка, која се базирала на карактеристикама листовског пијанизма. Због тога јој је бразилска влада дала стипендију за студије у Европи, а њен професор је сугерисао да се упише на Париски конзерваторијум у класу Исидора Филипа. Чланови жирија, те 1909. године, на пријемном испиту су били између осталих и Дебиси, Форе и Мошковски и доделили су Гиомар Новаес прво место међу 400 пријављених кандидата. Дебиси је том приликом рекао: „Она има све квалитете великог извођача… снагу потпуне унутрашње концентрације која је тако ретка међу уметницима.” Завршила је Конзерваторијум са највишим оценама са само 15 година и тада је започела њена концертна каријера. Познати критичар Харолд Шонберг свирање Гиомар Новаес упоређивао је са умећем Јозефом Хофманом, док су је други неспретно називали „Падеревским из пампаса” иако је рођена у Бразилу, а не у Аргентини. Године 1922. удала се музичара и композитора Октавија Пинта, а након његове смрти 1949. године одржала је познати реситал у Њујорку после кога је Вирџил Томсон записао „дала је… најубедљивије извођење Шопенове сонате у бе молу коју је овај критичар икада чуо”. Њен пијанизам краси изузетна музикалност, деликатност тона и супериорност у презентацији форме и садржаја дела.

Гиомар Новаес је била славна по својим интерпретацијама Шопена, Шумана и Бетовена. Иза себе је оставила велики број дискографских записа, превасходно из два периода – двадесетих и педесетих година. Ипак, данас су ови снимци ретки и мали број је објављен. Можемо се само запитати зашто је то тако, јер умеће ове пијанисткиње је истог ранга као Рубинштајна и Хоровица. Изгледа да и најважније уметнице XX века, када оду са позорнице нестану и из дискографске меморије, као да нису постојале. Овај однос спрам жена у пијанизму није усамљен случај – слична судбина задесила је и друге велике уметнице клавира XX века, које последњих година бивају поново смештене у пијанистички пантеон коме припадају, попут Марсел Мејер, Кларе Хаскил или Марије Јудине.