Винченцо Белини: Норма

Још од првих месеци 1831. године, Белини је знао да треба да напише оперу за отварање сезоне миланске Скале која је била заказана за 26. децембар. За либрето се по обичају обратио Феличеу Романију који је од 1827. године – дакле од времена Пирата – писао текстуалне предлошке за све његове опере. Композитор и либретиста су започели потрагу за сижеом који би одговарао подели коју су имали на располагању – пре свега примадони Ђудити Пасти, али и тенору Доменику Донзелију и другом сопрану Ђулији Гризи, као и басу Винченцу Нергинију. На одабир заплета пресудан утицај је имала Паста – њена сценска појава и музичка изражајност. По сведочењима савременика она је имала глас изузетног опсега, техничких могућности, али је поред тога неговала и савршену дикцију, екпресивно фразирање и важила је за изузетну драмску глумицу. Избор је пао на трагедију Александра Сумеа Норма или чедоморство која је изведена у априлу 1831. године уз велики успех у Краљевском позоришту Одеон у Паризу. Француски драматичар је искористио мотив свештенице која криши своје завете ради љубави, акутелизујући у романтичарском кључу теме укорењене у класичној традицији, које сежу све до грчке трагедије. Феличе Романи се није задовољио само прерадом француске драме. Окренуо се и другим изворима – пре свега својим ранијим либретима за Маирову оперу Медеја у Коринту из 1813. године, и Пачинијеву Ирминсулову свештеницу из 1817. године. Романи је пре свега уклонио сваку назнаку фантастичног света који постоји у Сумеовом комаду, обратио је пажњу на обредно-ритуалне елементе, потцртао је улогу Адалђизе, јер је са једне стране хтео да увећа значај роле Ђулије Гризи, док је са друге стране било важно да овај лик добије већи простор ради потенцирања интерперсоналних сукоба. Међутим, највећа промена јесте у изостанку чедморства – у Сумеовој трагедији Норма извршава инфантицид, а затим се, полудела, баца у провалију, док у је опери осветољубивост главне јунакиње комплекснија и хуманија. У самом финалу појављује се мотив уједињена љубавника у смрти у којој се посебно истиче Нормина великодушност, њеним јавним признањем кривице и прихватањем најстрашније казне. Такође, Белинијева и Романијева одлука је била да не укључе у оперу арију лудила за Пасту – годину дана раније ова иста певачица је сценом лудила завршила Доницетијеву Ану Болен, у Театру Каркано у Милану, те су либретиста и композитор сматрали да је сећање на ову упечатљиву интерпретацију још увек живо међу гледаоцима.

Сама премијера опере у Скали 26. децембра 1831. године се завршила фијаском. Са једне стране, публика је била изненађена Белинијевим иновативним драматским поступком. Са друге, сами певачи су дошли на прво извођење уморни и нервозни – исцрпљени тешким музичким и сценским захтевима. Ствари су се промениле током наредне 34 представе како су ентузијазам и фансцинација публике у Скали расли. Одмах затим Норма је кренула у свој тријумфални поход широм Европе, и од тог тренутка није више сишла са репертоара. Када је 1835. године стигла у Париз, у публици се налазио и Шопен, који је по сведочанствима био дубоко дирнут извођењем. Тежина главне улоге може се видети и у томе да је прва појава Норме прерађена чак осам пута, а да је чувена арија Каста дива транспонована за цео степен ниже већ на дан премијере. У нашем добу једино су Џоан Сатерленд и Едита Груберова певале из оригиналног тоналитета аутографа.

Прва сцена се дешава у светом гају друида, а синфонија којом опера започиње користи теме низ каснијих делова опере. Оровезо указује друидима да пазе на прво појављивање младог месеца, и да затим јаве, са три ударца о бронзани штит Ирминсула, како би започео свети ритуал којим ће управљати Норма. Друиди се моле Ирминсулу да у Норми распири мржњу према Римљанима. Када они оду, Полионе и Флавио улазе у шумски забран. Иако је Полионе волео Норму – која му је родила двоје деце, његова страст је прошла и он је сада срећно заљубљен у Адалђизу. Флавио га пита да ли ипак не страхује од Норминог гнева, а Полионе му тада открива да је сањао да ћу му се она ипак осветити. Друди се окупљају у шуми и призивају Норму, описујући њену појаву са имелом у коси и златним српом у рукама. Норма долази окружена другим свештеницама и започиње своју молитву чедној богињи месеца – то је чувена арија Каста дива. Она тражи да у овом тренутку влада мир: када тренутак дође да се пролије крв Римљана, она ће сама предводити побуну. Друди траже да прва жртва буде Полионе. Норма у кабелети А, бело, а ме риторна – О лепи мој, врати ми се признаје да би сачувала живот Полионеа уколико би јој се вратио. Потом, чујемо Адалђизу која проклиње своју слабост и љубав према Полионеу и моли божанство да јој да снагу да му се одупре. Полионе је затиче у сузама. Иако се испрва опире, она ипак на крају њиховог дуета пристаје да заједно са њим побегне у Рим.

У другој сцени налазимо се у Норминој кући, у којој се она брине, јер је Полионе позван да се врати у престоницу. Појављује се Адалђиза која моли Норму за помоћ и савет. Она говори да је, док се молила у светом гају, угледала човека који је изгледао као небеска визија. Она је наставила да се виђа тајно са тим човеком и при сваком сусрету постајала све заљубљенија у њега. Саосећајући са Адалђизином судбином Норма пристаје да је разреши завета како би могла да отпутује са љубавникон. Норма је пита за идентитет њеног љубавника, а девојка показује Полионеа који се појављује у том тренутку. Започиње трио на месту финалног ансамбла у коме Норма упознаје Адалђизу са Полионеовим неверством, он потврђује своју љубав према Адалђизи и моли је да пође са њим у Рим. Адалђиза одбија док му Норма поручује да треба све да их остави.

У свом дому, Норма држи бодеж у руци и гледа своју уснулу децу. Тако започиње један од Белинијевих најпознатијих речитатива Спавају… а не виде руку моју, коју уводи мелодија у виолончелу. Норма сматра да би поштедела децу срама и изпоштења уколико би их убила док спавају. Она се у ариозу Тенери, тенери фиљи присећа њихове невиности. Креће да их убије, али се предомишља, грли их и зове Клотилду коју моли да каже Адалђизи да дође. Норма предлаже младој свештеници да се уда за Полионеа и да оде са њим у Рим уз један услов, а то је да поведе њену децу са собом и да се брине о њима после Нормине смрти. Адалђиза одбија, говорећи да ће отићи до Полионеа, али само да би га убедила да се врати Норми. Експресивни дует две жене садржи изразите колоратурне пасаже за обе певачице, а за њим следи бриљантна каватина у којој обе у складним терцним интервалима, потврђују своје пријатељство. У скривеном месту поред друидског гаја галски ратници разговарају о Полионеовом скором одласку у Рим. Оровезо их упозорава да је слобода још увек удаљена и да ће још већи тиранин заменити Полионеа, а Норма им још није пружила никакав савет.

Док се моли у храму, Норма се нада да ће се Полионе покајати, али јој Клотилда говори да он намерава да отме Адалђизу. Јурећи према олтару, Норма удара Ирминсулов штит три пута, што је сигнал за почетак рата, а Гали јој одговарају ратном химном У бој, у бој за галске шуме. Када је Оровезо пита зашто још није завршила жртвени обред, Норма му тајновито одговара да је жртва спремна. Клотилда доноси вести да је Римљанин ухваћен у забрану свештеница. То је Полионе кога доводе наоружани стражари. Он одбија да одговори на Оровезова питања, а Норма подиже свети бодеж, но није у стању да га убије. Она одлучује да га испита насамо. У њиховом дуету Норма нуди Полионеу живот уколико се одрекне Адалђизе. Када он одбија, она прети да неће само њега убити већ и њихову децу, а да ће Адалђизу казнити ломачом, јер је прекршила своје завете. Норма позива назад Гале и говори им да грешна свештеница мора да умре на жртвеној ломачи. Када Оровезо и друиди питају за име кривца – Норма одговара: то сам ја. Започиње велики финални ансамбл. Полионеова љубав према Норми је поново пробуђена када види њену изузетну храброст. Оровезо и друди не желе да поверују у Нормину испосвест, али постепено прихватају истину. Норма преклиње свог оца да поштеди њену децу и да се о њима брине после њене смрти. Оровезо нерадо пристаје да испуни њену последњу жељу. Норму и Полионеа одводе до ломаче.

Главне улоге тумаче: Соња Јончева као Норма, Сониа Ганаси је Адалђиза, Џозеф Калеја наступа као Полионе, Бриндли Шерат је Оровезо, Влада Боровко – Клотилда, док је Дејвид Јунгхон Ким – Римљанин Флавио. Хором и оркестром Краљевске опере Ковент гарден диригује Антонио Папано.

Уредница емисије Ксенија Стевановић