Стваралаштво Жозеа Маурицијуа Нунеса Гарсије

Гарсијин Реквијем, односно Служба за мртве, из 1816. године, сматра се ремек-делом овог композитора и једним од врхунаца јужноамеричке духовне музике класичног периода. Миса је такође и важно историјско сведочанство о једној од прекретница португалске и бразилске историје. Гарсијин Реквијем настао је, наиме, по поруџбини принца-регента Дом Жоаоа, а писан је за погребну мису португалске краљице Марије I, која је преминула у марту 1816. године. У периоду од 1808. до 1820. године целокупни португалски двор боравио је у Бразилу, најпре изгнан због Наполеонових освајања, а потом и британског де факто протектората над Португалом. Краљица Марија I, која је владала земљом од 1777. године, већ деведесетих година XVIII века препустила је свом наследнику принцу Жоау власт услед менталне неурачунљивости. Четири месеца пре њене смрти, Бразил је престао да буде колонија и постао је интегрални део краљевства, а принц-регент је, као Жоао VI, наредне године крунисан за краља Португала, Бразила и Алгравеа.

Гарсијин Реквијем одликује отмени и грандиозни тон прикладан дворским погребним церемонијама. Изражена репетиција тематског материјала може довести до закључка да је писан у журби, иако поједини неуобичајено елаборирани ставови говори супротно. Један од посебних квалитета Гарсијиног Реквијема јесте његово умеће у комбиновању традиције духовних жанрова са елементима световне музике. У том смислу издвајају се виртуозна тенорска арија „Дириге, Домине Деус”, која је постављена на место традиционално хорског става, те дует сопрана и алта, „Деус, ин номине Туо”, који је писан под утицајем жанра „модиње”, односно бразилске импровизаторске салонске арије, на шта упућује и типична оркестрација сведена на малу инструменталну групу две виолине и басо континуа. Завршни хорски ставови представљају својеврсни антиклимакс, потцртан специфичним решењима попут пициката у гудачима, синкопираним и дисонантним наступима дувачких инструментата, те несавршеним каденцама.