Музика XX века – Руд Лангор

Руд Лангор је рођен 1893. године у Копенхагену у музичкој породици. Са само једанаест година дебитовао је као оргуљаш, а са петнаест је представио публици и своју прву кантату за солисте, хор и оркестар која је привукла пажњу. У том периоду са родитељима је често боравио у Берлину где је развијао контакте, што је довело до тога да је 1913, када је имао непуних двадесет година, Берлинска филхармонија извела његову Прву симфонију. Ово је био највећи успех данског композитора у каријери, који је по повратку у домовину остао на маргини тамошњег музичког живота. Наиме, музичка заједница га је посматрала са пуно скепсе као изузетно продуктивног, али резервисаног композитора-усамљеника. Лангорова симфонијска дела, попут његових најпрогресивинијх остварења Музике сфера коју ћемо слушати у емисији и Симфоније број 6, су са извесним интересовањем премијерно извођена у Немачкој. Ипак, прави успех је изостајао, а након што је његову оперу Антихрист одбила управа Краљевског театра из Копенхагена, Лангор је постао оштри противник модернизма и утицаја Карла Нилсена на музички живот своје земље. Тако је овај аутор дошао у позицију намерног супростављања и отвореног сукоба са данским естаблишментом и духом времена. Годинама је покушавао да добије неки стални посао, што му је успело тек 1940. године када је постао оругуљаш катедрале у Рибеу, далеко од престонице данског музичког живота. У овом граду, на југозападном Јутланду, Лангор је преминуо 1952. године, заборављен и непризнат.

Лангорово стваралаштво карактерише колажни третман форме, експресивна фрагментација и поетичка преокупација визијама деструкције и слома. У покушају да постигне потребни интензитет, овај композитор се опредељивао за екстремне поступке који су превазилазили све традиционалне идиоме музичке форме и темпоралне прогресије. У ствари, његов уметнички солипсизам и његова позиција аутсајдера, омогућили су му да створи неке од најавангранијих и најрадикалнијих композиција првих деценија XX века које не престају да фасцинирају модерне слушаоце.

Током живота написао је око 400 дела која можемо да поделимо у четири фазе. До 1916. године писао је у позноромантичарском идиому. Између 1915. и 1924, траје његова експресивна модернистичка фаза. Потом следи дугачки средњи период у којем покушава да поново успостави романтичарску музику, као врсту „сећања” или „поновне употребе” онога чега се присећа из свог детињства. У овој „пост-романтичарској” фази намерно преузима „анонимни” стил који се ослања на стваралаштво Рихарда Вагнера и Нилса Гадеа. У четвртом и последњем стваралачком периоду од 1945. године до смрти, апсурд и фрагментација проналазе своје место у Лангоровим делима – његова једанаеста симфонија „Иксион” траје само шест минута и карактерише је опсесивна музичка петља.

У емисији ћете чути и најрадикалније Лангорово дело – Музику сфера из 1918. године. Иначе ово дело му је шеснаест година након смрти, тачније 1968. године, донело међународно признање, када су послератни авангардисти у овој пратитури препознали антиципацију сопствених поступака, како на нивоу композиционе технике, тако и на јасној опредељености према спацијалним и сонористичким апсектима музике. Критичари истичу јасну поделу два звучна слоја овог дела – оног дубоких и оног високих фрекевнција, између којих се крећу кластерске хармоније, за које ће Ђерђ Лигети изјавити да су била директна инспирација за његове микрополифоне поступке.