Уметност свирања чембала

Шести слободни прелудијум из Уметности свирања чембала Франсоа Купрена издваја се по свом великом опсегу у високом регистру, зарад којег је композитор предвидео и могућност да се дванаест тактова деонице десне руке свира за октаву ниже у случају да адекватно чембало није доступно. Поред тога, реч је о композицији у којој до изражаја долази полифони начин мишљења, а правилно вођење гласова појашњено је дидактичким напоменама у вези са прсторедом. Купренова Осма свита за чембало у хe молу, објављена у Другој свесци 1717. године, садржи дванаест комада, од којих су само три карактерна, док је преосталих девет конципирано као стилизоване форме барокних игара. Ово је заправо последња Купренова свита у чијој основи је могуће пронаћи типични след играчких ставова: алеманда–куранта–сарабанда–жига. Свиту у целини боји озбиљни, на тренутке чак и трагични штимунг х-мола, док се посебно издваја први став, „Рафаел“, те пасакаља на месту претпоследњег става.

Купренов савременик Антоан Форкере, виртуоз на виоли да гамба, био је слављен због упечатљивог плаховитог и драматичног стила свирања на овом инструменту, који су у комадима за чембало које носе његово име покушали да дочарају Жан-Филип Рамо, Жак Дифли, те и сам Франсоа Купрен. Форкере није за свог живота објављивао сопствене композиције, иако је у посмртној белешци било наведено да је иза себе оставио око три стотине комада у рукописима. Године 1747, две године након Форкереове смрти, његов син Жан-Батист Форкере, приредио је издање тридесет и два комада свог оца, и то у верзијама за виолу да гамба и за чембало, што је уједно једини сачувани део опуса овог аутора. У издању за чембало, у оквиру Треће свите у Дe дуру, Жан-Батист Форкере придодао је и своја три комада за овај инструмент.