Музеј звука – Дела за теорбу

Овај жичани инструмент из породице лаута појавио се у позном 16. веку, из потребе да се додатно прошири корпус инструмената који изводе басовске деонице, пре свега при интерпретацијама ранобарокних опера и других композиција у којима је коришћен басо континуо. На постојећим бас лаутама продужен је врат инструмента како би се користиле дуже жице, такозвани "дијапазони", које су могле да производе знатно дубље тонове.

Иако се за назив овог инструмента често поред теорбе користио и термин китароне, у питању су органолошки и етимолошки различита порекла инструмената. Китароне је наиме аугментирана "китара" ондосно гитара, чија се резонантна кутија разликује од заобљеног тела теорбе. Ипак, око 1600. године долазило је до поистовећивања ових назива, да би се временом, током 17. века терминологија јасније одредила, како би рефлектовала савремену праксу извођења, у којој је прављена дистинкција између теорбе и "модерног китаронеа".

Током 17. и делимично 18. века, теорба је била веома популарна као пратећи инструмент, док је током 17. века настао и релативно велики корпус солистичких дела за овај инструмент, записаних у виду табулатура.

У Италији, дела за овај инструмент су компоновали Ђовани Капсбергер и Алесандро Пичинини, у Енглеској је углавном коришћена у склопу континуа, док су у Француској и на дворовима у Бечу и Берлину, теорбу користили и до друге половине 18. века, аутори попут Робера де Визеа, Ернста Готлиба Барона или Франческа Контија.