Родолф Кројцер и париски Конзерваторијум

Кројцерова каријера виолинисте-виртуоза окончала се 1810. године, када је у несрећи са кочијама поломио руку, али је ипак наставио да свира у оквиру камерних ансамбала и задржао је позиције у музичком животу Париза. Иако је био ангажован на републиканском пројекту музичког Конзерваторијума, Кројцер је у периоду рестаурације династије Бурбона био обасут почастима: већ 1815. именован је за управника краљевске музичке капеле, 1817. постао је шеф-диригент париске Опере, а 1824. године понео је одличје Легије части. Ипак, већ почетком двадесетих година 19. века париска публика имала је мало симпатија према његовом музичком изразу, а 1826, пет година пре смрти, услед погоршаног здравља, композитор се повукао из јавног живота.

Концерт за обоу заузима усамљено место у Кројцеровом опусу, који је највећим делом подељен између виолинистичке и оперске литературе, а посвећен је његовом колеги са париског Конзерваторијума, Франсоа-Жозефу Гарнијеу. Гарније је био водећи париски обоиста-виртуоз у време Револуције и професор обое на париском Конзерваторијуму у време његовог оснивања. Рођен 1755. године, свирао је у оркестру париске Опере од 1775. године, а прославио се као солиста на чувеним Духовним концертима, у периоду од 1787. до 1791. године. Касније је био члан музичког ансамбла Наполеонове војске, као и више масонских ложа. Запажен је и као аутор дидактичког приручника за обоу, који је објавио 1798. године у издању куће Плејел. Гарније се сматра за једног од оснивача модерне школе обое који је пронашао нове модалитете употребе и начине свирања, у тренутку када је, услед унапређења технологије израде и технике свирања на другим дувачким инструментима, обои претило да буде засењена на солистичкој сцени, те да буде сведена на означитеља пасторалне атмосфере.