Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Најизвођенији Шекспиров комад македонски редитељ Александар Поповски започео је чувеним Хамлетовим говором глумцима, с том разликом што знаменита упутства не изговара дански краљевић него дух његовог оца. Тиме је дат оквир за представу у којој ће главни актер свој живот, своју судбину али и властити поглед на историју дефинисати као театарску игру. Овај Хамлет је, дакле, својеврсно позориште у позоришту, представа коју Поповски посвећује театарској уметности, каткад исписујући коментаре са реминисценцијама на туђе представе, али и самоиронично цитирајући властите радове.

Хамлет, у тумачењу Небојше Глоговца, у овој представи зна правила игре и свестан је времена у којем живи, за њега „живот није премијера, и баш зато он нема трему, не осећа узбуђење, али уме да ужива у својој и туђој игри, не прикривајући љутњу када препозна „шмиранте”, али ни властиту радост када га понесе нека сценска ситуација. У извесним моментима њега ће, попут детета, увесељавати и да својом глумачком игром забави партнере. Он уме да импровизује. Маестрално. Сугестивно. Но, да ли је то баш истинска импровизација, или тек фрагмент епизоде коју је још давно некада играо на другачији начин? Отуда, међутим, и питање: да ли је говор члановима путујуће глумачке дружине уистину одржао Хамлетов отац, или то беше сâм остарели Хамлет, који ни под старе дане није одустао од иницирања позоришне игре?”, коментарише Александар Милосављевић.