Опере – Пјетро Маскањи: Ирис

Главне улоге тумаче: Соња Јончева као Ирис, Андре Каре као Осака, Николај Диденко као Слепи отац, Габриеле Вивиани као Кјото, Марин Јончев као сиромах. Хором области Лангдок-Русијон, Хором Летонског радија и Националним оркестром Монпеље Лангдок-Русијона диригује Доминго Хиндојан.

Луиђи Илика, либретиста Боема и Андрее Шенијеа, је 1896. године предложио Маскањију да сарађују на опери са “јапанском” тематиком, како би одговорили како на љубав спрам далекоисточне егозтике позног XIX века, тако и симболистичке тенденције у тадашњој уметности. Имагинаријум Јапана, од самурајског кодекса, до кимона и паравана, постао је део свакодневице европског грађанства, инспиришући уметнике Арт Нувоа и бечке сецесије. Позоришни ствараоци и и музичари су такође почели да замишљају тај удаљени и мистериозни свет, посебно после изузетног успеха опере Микадо Гилберта и Саливена.

Маскањи се овој опери посветио са пуно ентузијазма, чак је врло озбиљно истраживао јапанску музику. У Фиренци је посетио важну збирку оријенталних инструмената барона Крауса, тако да се у партитури појављују јапански звончићи, шемисен, гонг и обоа пиколо. Такође, композитор користи целостепену лествицу, која даје посебну етеричну боју иначе богатој оркестарцији. Премијера опере је уприличена 22. јануара у Театру Костанци у Риму, али се дело није задржало на репертоару и данас се ретко изводи.

Из данашње перспективе може се рећи да је Ирис Маскањијев покушај да уз помоћ проширеног веристичког језика створи симболистичку оперску драму. То је видљиво пре свега у насловној јунакињи која се не понаша као жена “од криви и меса” већ као идеализована жена-дете, која је предмет мушких еротских фантазија, али која у њима не партиципира и која својим животом указује на неправду и тежину егзистенције.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић