Разум и осећајност

Романтичарски покрет, како у Енглеској, тако и у остатку Европе, често је инспирацију тражио у прошлости – у архитектури су се редовно појављивале парафразе готичког стила, а такозвани „готички роман” испуњен мистериозним и мрачним сижеима доминирао је енглеском књижевношћу тог доба. Овај поглед у прошлост, обухватао је често и Шекспирова дела, чији су Ромео и Јулија постали амблем узвишене несрећне љубави, а Магбет и Сан летње ноћи, пружили могућност приказивања све популарнијег света фантастичног и натприродног. Један од примера интересовања за Шекспирову уметност, представљао је тродневни фестивал у Стратфорду посвећен обележавању пишчевог јубилеја 1769. године, на којем је, парадоксално, било изведено сијасет дела инспирисаних његовим стваралаштвом, али ниједан оригинални комад. Између осталих, значајно место на овом фестивалу заузела су дела Томаса Арнеа, пре свих његова Ода Шекспиру са хоровима, аријама и говорим речитативима.

На таласу помаме за свим што има везе са великим бардом енглеске књижевности, Томас Линли млађи је 1776. године компоновао своју „оду Шекспировом духу”, чији је пун назив Лирска ода о Шекспировим вилама, летећим бићима и вештицама. Дело је премијерно изведено 20. марта исте године у позоришту Друри Лејн, а наредног дана освануле су похвалне критике у Јутарњој хроници. Критичар је навео да је дело „изузетно прегнуће генија тако младог човека” и да предвиђа да ће аутор „једног дана бити на самом врху листе модерних композитора”. Нажалост, ове речи се неће обистинити, јер је Линли млађи погинуо несрећним случајем са само 22 године.

Текст Френча Лоренса на којем је заснована Линлијева Лирска ода представља евокацију натприродних елемената у Шекспировим комадима и фокусира се на стварање неспутане, дивље, пред-романтичарске атмосфере. Као и многа друга дела написана у Енглеској тог доба, Лирска ода поседује еклектичан стил. Прва два става увертире заснована су на елеменитма популарним у француском бароку, менует има обрисе налик сличним ставовима у симфонијским циклусима немачких аутора, а чују се и одјеци Перслове музике, као и других значајних аутора музике у Енглеској 18. века – Хендла, Томаса Арнеа и Јохана Кристијана Баха. Ипак, у ставовима попут Какви завијајући ветрови Томас Линли млађи наговештава и музику романтичарске епохе, антиципирајући сличне музичке евокације у радовима Вебера, Менделсона и Берлиоза.

У свом предговору снимка Лирске оде Томаса Линлија, уредник угледног Гроувовог речника музике и музичара, Стенли Седи, описао је ово дело као „веома угодну, непретенциозну музику, која држи пажњу од првог такта увертире, до завршетка ове оде”.