Опере – Отo Николаи: Темплар

Годину дана после тријумфалне премијере у Торину, опера Темплар Ота Николаија је освојила и Беч. Истовремено, већина немачких музичких критичара, негативно је оценила ово дело написано на италијанском језику, које се ослањало на идиом белинијевске белканто опере. Ипак, одушевљење публике је превладало у тој мери да је Николаи, убрзаним поступком, постављен за првог капелмајстора бечке дворске опере. У то доба мало ко од критичара је могао да предвиди да ће италијанизовани Темплар допринети развоју немачког реперотара. Наиме, како би обезбедио стална извођења Моцартових и Бетовенових опера, што музичари дворског оркестра нису могли да постигну у својим сталним задужењима, Николаи је основао оркестарско удружење – данас славну Бечку филхармонију.

Ото Николаи је 1834. године службовао као оргуљаш капеле Пруске амбасаде у Риму. Ова позиција му је омогућила да проучава стару црквену музику и контрапункт код Ђузепа Баинија, као и да буде упознат са новим дометима италијанске опере. Николаи је био одушевљен италијанским оперским стилом, а по изласку из службе годину дана живео је на Апенинском полуострву у потрази за оперским ангажманом. Ипак, није успео у томе, те је нови посао пронашао у Бечу, те је тек са опером Темплар коначно освојио и италијански оперски простор. Ипак, после Николаијеве ране смрти 1848. године, ово дело је пало у заборав. Занимљиво је поменути да је 1937. године Јозеф Гебелс чуо за ово дело и да је имао план да преради Темплара у расно чисту оперу у којој би били склоњени сви позитивни елементи у вези са главном јунакињом јеврејком Ребеком. Ипак, почетак Другог светског рата спречио је настанак оваквог нацистичког фалсификата. Партитура опере је реконструисана, из више извора, тек 2006. године, да би две године касније била постављена у Шемницу. Данас, Бечка филхармонија сматра да је њихова дужност да изводе дело свог оснивача које је непосредно допринело њиховом настанку.