Милорад Беланчић: Заустављена дијалектика

У последњих двадесетак, можда и више година, дијалектика, чини се, није занимљива филозофији. Као да је идеолошка пресија, која је деценијама пратила овај појам, потпуно изнурила и истраживаче и сам појам. Утолико је нови рукопис Милорада Беланчића Заустављена дијалектика добродошло освежење које показује да садржина овог појмa не само да није исцрљена, него он, ако му се приђе на одговарајући начин, може да послужи као плодан експликативни модел.

С једне стране то не би требало да буде изненађење јер појам на коме су радили неки од највећих филозофа у историји мишљења, не може да ’угине’ преко ноћи, а разлози за његово занемаривање више су, чини се, идеолошки него филозофски. С друге стране, Беланчић – који долази из постструктуралистичке традиције, дакле оне традиције која је развила можда и најефикаснији појмовни апарат против дијалектике, па се, чак, формирала у директној супротстављености с њом – не нуди тумачење које се, напросто, наставља на неку од великих традиција (хегеловску, марксистичку), већ дијалектици прилази кроз искуство супротстављања овом великом појму. Дакле, Беланчићев приступ најозбиљније узима у обзир оспоравања дијалектике, али упркос тим оспоравањима (или њима захваљујући) он показује у којим равнима дијалектика остаје, чак мора да остане делотворна. Другим речима, све и да смо настројени најмирољубивије на свету, све и да верујемо како је сукобе могуће пацификовати, не можемо да превидимо да противречности, ратови, неслагања, неспоразуми, дакле управо оно што је сама срж дијалектике, не јењавају нити, сва је прилика, могу да престану.