Родолф Кројцер као виолиниста-виртуоз

Почетком XIX века водећи виртуоз на виолини био је Италијан Николо Паганини. Рођен је у Ђенови 1782. године, а његов успон на европској музичкој сцени започео је сензационалним концертом у миланској Скали 1813. године, а наставио се кроз неуморне турнеје које су трајале до позних тридесетих година XIX века. Иако је Паганини у очима публике бацио у заборав виолинисте-виртуозе које су му претходили, попут шеснаест година старијег Кројцера, не може се рећи да није гајио велико поштовање према својим претходницима. Поред својих композиција, Паганини је на турнејама изводио и концерте аутора попут Родолфа Кројцера и Ђованија Батисте Виотија, а пишући своју чувену збирку 24 каприча за соло виолину, поједине од њих посветио је својим колегама. Ова збирка, компонована између 1802. и 1817. године, а по први пут објављена 1820. године, одражава Паганинијева нова постигнућа у уметности свирања на виолини.

Паганинијев и Кројцеров извођачки и композициони стил јасно се разликују. Кројцер, који је наступао на инструменту у изради Антонија Страдивардија, неговао је пун тон, изражен легато, изненађујућу покретљивост леве руке, а савременици су посебно хвалили његову чисту интонацију и осећај за фразирање. Док је Кројцер уочљиво избегавао употребу двохвата, а инсистирао на легато звуку, Паганини је управо користио усавршену технику двохвата како би спровео наизглед магичне оркестарске ефекте, а на плану артикулације неретко је давао предност бриљантном стакату. У збирци Паганинијевих каприча налази се и Капричо број 16 у г-молу посвећен управо Родолфу Кројцеру. Не изненађује да је овај капричо, Паганинијев омаж Кројцеру, заправо својеврсна студија у употреби легата.