Ораторијум – Микеланђелo Фалвети: Набуко

Фалвети је био један најзанимљивијих композитора средњег барока. Рођен је у Калабрији, у месту Меликука 29. децембра 1642. године, а своју каријеру – према оскудним биографским подацима који су сачувани – изградио је пре свега на Сицилији где је постао уважен и цењен капелмајстор. Испрва је службовао у Палерму у тамошњој катедрали, као наследник Винченца Амата. Године 1682. постављен је на место капелмајстора катедрале у Месини, у којој су извођена и његова два ораторијумска врхунца – Велики Потоп и Набуко. Оба остварења од заборава је спасао Леонардо Гарсија Аларкон, који је тако музичкој јавности открио Фалветија као композитора изузетне имагинације, кога карактерише слободна и самосвојна синтеза карактеристика римског и венецијанског барока. Фалветијева музика је сензуална, драматична и како приличи Сицилији, снажно и акцентовано експресивна.

Набуко на либрето Винченца Гатинија је инспирисан библијским причама из трећег и четвртог поглавља Књиге пророка Данила. У њима се говори о вавилонском краљу Набукодоносору – Набуку, о самом пророку Данилу и тројици јеврејских младића Анананији, Азараији и Мисалиу. Како су њих тројица одбили да се клањају паганским идолима, били су бачени у огањ из кога су изашли нетакнути, јер их је Јахве заштитио. Овим дешавањима претходи пролог у којем река Еуфрат – чији покренути ток Фалвети музички дочарава коришћењем мандолина и гудача, уз прелепу тему у дувачима и употребом дисонантних сазвучја – пред Набука доводи персонификацију Охолости и Идолопоклонства. Оне заједно са Еуфратом говоре о величанствености и слави његовог краљевства. Следи сам ораторијум, у којем сусрећемо шест ликова – Набука, Ариоха, капетана гарде, пророка Данила и поменуте јеврејске младиће – Анананију, Азарију и Мисаила.