Стереорама – За клавир

Поред балета, Хачатурјанове композиције које су постигле највећу популарност су два концерта: Виолински из 1940. и Клавирски концерт, компонован 1936. године, у време Хачатурјанових постдипломских студија у класи Николаја Мјасковског. Овај концерт је компоновао саветујући се повремено са старијим колегом, Прокофјевим, а на премијерном извођењу солиста је био чувени Лев Оборин. Од наших пијаниста, овај концерт је веома ефектно свирала Нада Вујчић.

Карактер три става Хачатурјан је добро дефинисао њиховим ознакама. Први став – доста густог и токатног клавирског писма – је Алегро ма нон тропо е маестозо, а Финале, у карактеру игре, означен је као Алегро бриљанте. Ова два става, у којима доминира ритмика, уоквирују Анданте кон анима. Ту је основна тема обрада народне песме са Кавказа, а карактеристична је у оркестру појава необичне инструменталне боје удараљке флексатон (налик на тестеру) која се понекада замењује вибрафоном.

Клавирски концерт у Дес-дуру Арама Хачатурјана слушамо у извођењу пијанисте Михаила Воскресенског и Симфонијског оркестра Министарства културе Совјетског Савеза. Диригент је композиторов син – Емин Хачатурјан.

Три рана Хачатурјанова концерта – за клавир, за виолину и за виолончело, компонована између 1936. и 1946. године, стекла су сигурно место на концертном репертоару. То још увек није случај са три каснија концертантна дела за ова три инструмента из шездесетих година прошлог века – са концертним рапсодијама за виолину, за виолончело и за клавир. Последња међу њима је Рапсодија за клавир и оркестар из 1968. године, коју ћемо слушати. Пијаниста Николај Петров свираће је уз Симфонијски оркестар Совјетског радија и телевизије, а за диригентским пултом је сам аутор – Арам Хачатурјан.