Ђорђе Енеску: Едип

Главне улоге тумачили су: Јохан Ројтер као Едип, Џон Томлинсон као Тиресија, Софи Беван као Антигона, Сара Коноли као Јокаста, Клодија Хакл као Меропа, Мари-Никол Лемју као Сфинга, Алан Оук као Пастир, Никола Куржал као Првосвештеник, Хјуберт Франсис као Лај, Самуел Јоун као Креонт, Ин-Сунг Сим као Форбант, Стефан Коцан као Стражар и Семјуел Дејл Џонсон као Тезеј.

Један од фундаменталних митова европске културе – прича о Едипу чија је судбина била да убије оца и ожени се са мајком, испричана је на хиљаде начина. Вечерас ћемо чути оперску верзију овог мита, која је први пут представљена у Паризу пре 80 година, али у Британији је први пут постављена ове године. Ђорђе Енеску, румунски композитор, образован у Бечу, који је живот провео у Паризу, радио је двадесет година на својој првој и јединој опери. Критичари се слажу да је ово дело једно од запостављених ремек-дела XX века, а у Лондону режијски ју је упризорила каталонска позоришна трупа “Ла Фура делс Баус” у копродукцији са бриселским Ла Монеом. Ова трупа је један од предводника радикалног, иновативног театра у Европи, а њихова спектакуларна визија Енескуовог Едипа приказује трагичну дилему између судбине и слободне воље, на простору земље изроване природним и људски узрокованим катастрофама.

Ђорђе Енеску је прве скице за Едипа направио 1910. године, пошто га је дубоко потресла представа Софоколовог Краља Едипа. Његов либретиста, француски песник Едмон Флег, радио је на предлошку све до 1921. године, док ће композитор партитуру довршити тек 11 година касније. Премијера је одржана 13. марта 1936. године у Париској опери уз добар пријем публике и критике, али је дело убрзо скинуто са репертоара. Ова опера и поред својих високих квалитета спорадично се обнавља на европским сценама почевши од 1955. године. На музичком плану, опера Едип Ђерђа Енескуа ослања се на позноромантичарску традицију Фореа и Штрауса, допуњену импресионистичком палетом. Он користи језик проширене, хроматизоване тоналности, који с времена подсећа на богати колорит паритура Франца Шрекера. Фактура је богата, а деонице врло драматичне уз повремена, сензуална, лирска исијавања.

Уредница Ксенија Стевановић