Музичке вести и белешке

Музички часопис Недељне вести и белешке у вези са музиком, односно Музичке вести и белешке, излазио је пре тачно 250 година. Посебно место у овом лајпцишком часопису било је посвећено вестима из света опере, што не чуди имајући у виду значај који је жанр имао у јавном животу. У фокусу су пре свега биле премијере опера у немачким земљама, као и опере чије су партитуре биле штампане. Тоном објављиваних написа, часопис Музичке вести и белешке, као и његов уредник, Јохан Адам Хилер, сврстали су се у ред све гласнијих критичара традиционалне италијанске опере, чија је драматургија у извођачкој пракси неретко била жртвована зарад појединачних интереса певача и због ограничавајућих услова продукције. Хилер је, поред тога, свој став по питању италијанске опере јасно артикулисао објављујући превод трактата Есеј о опери критичара Франческа Алгаротија, који се на страницама часописа Музичке вести и белешке појавио 1769. године у пет наставака. Иако оригинално публикован на италијанском језику у Венецији 1755. године, овај трактат настао је непосредно након што је Алгароти био ангажован на дворовима пруског краља Фридриха Великог и саксонског електора Фридриха Аугуста II. Будући да је Алгароти био укључен у продукције опера у Берлину и Дрездену, не чуди интересовање које су његови ставови побудили у немачкој јавности. Као и многи његови савременици, сматрао је да метастазијевска либрета не допуштају развој опере као уметности сценског спектакла, те да је лек за оперу серију у угледању на француску tragédie lyrique. Алгароти је, међутим, увидео и да би увођење елемената француске опере, попут елаборираних хорова, балетских дивертисмана и веће улоге оркестра, морало да буде праћено и променама у институцији опере.

Опера Хиполит и Ариција Томаза Траете, је настала у Парми, 1759. године, и била је директно инспирисана овим трактатом. У њену продукцију је и сам Алгароти у одређеној мери био укључен. Опера је рађена према моделу истоименог остварења Жан-Филипа Рамоа и либретисте Симон-Жозефа Пелеграна, а за адаптацију и превод либрета на италијански био је задужен дворски песник Карло Фругони. Други чин прати неуспели покушај Тезеја, краља Атине, да из подземног света мртвих избави свог пријатеља.

Једна од опера о којој је лајпцишки часопис Музичке вести и белешке исцрпно известио био је „трагични интемецо“ Пирам и Тизба Јохана Адолфа Хасеа на либрето Марка Колтелинија. Опера је премијерно изведена 1768. године у Бечу и публикована наредне године, када је објављен и изненађујуће исцрпни критички приказ, и то у чак три наставка. Хасеову оперу одликује мали број ликова, једноставност радње, као и увођење балетских дивертисмана. Континуитет музичко-драмског тока спроведен је употребом оркестарског речитатива, прокомпонованих арија и дуета, те се ова партитура издваја као изразито модерна у опусу овог композитора. Ипак, критичар часописа Музичке вести и белешке запажа извесну монотонију и недостатак експресије у декламаторним речитативима, а посебно критикује употребу да капо форме за поједине арије, истичући да понављање музичког материјала ремети драматуршки ток и емотивни развој ликова. Радња прати несрећну љубав Пирама и Тизбе, који беже од својих породица како би били заједно, али, изгубљени у шуми, у трагичном неспоразуму одузимају себи живот.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Ивана Неимаревић