Семјеул Везли и симфонија у Енглеској

Најзначајнији подстицај развоју симфонијског жанра у Енглеској представљали су претплатни концерти које су, од 1765. до 1781. године, у Лондону организовали немачки композитори Јохан Кристијан Бах и Карл Фридрих Абел. Ови концерти били су прилика да се елитна публика енглеске престонице упозна са новим достигнућима немачке симфонијске школе, која је важила за авангарду тадашње музичке сцене Европе. Скоро целокупни симфонијски опус Јохан Кристијан Бах остварио је управо у Лондону, где је боравио почев од 1762. године до своје смрти, 1782. Симфоније ‘Лондонског Баха’ извођене су на његовим претплатним концертима, али су их и публиковали како лондонски, тако и издавачи из Холандије и Париза. Јохан Кристијан Бах је компоновању симфонија приступао веома озбиљно, те је тежио балансираној разноврсности на плану тоналитета, формалних решења и мотивског садржаја. Његов последњи симфонијски опус објавио је лондонски издавач Вилијем Форстер 1781. године, када је композитор већ био на самрти. Реч је о збирци од шест симфонија, од којих су три написане за двоструки оркестар, а које су биле присутне на репертоарима лондонских концерата и у деценијама након композиторове смрти. Чућете три симфоније ‘Лондонског Баха’ из овог опуса: прву, у Ес-дуру, за двоструки оркестар, пету, у Е-дуру, такође за двоструки оркестар, и шесту, у Де-дуру. У делима за двоструки оркестар оба ансамбла сачињена су од комплетног састава гудачких инструмената који су постављени један наспрам другог, док су дрвени дувачки инструменти раздељени између два састава. Бах користи низ стратегија расподеле тематских материјала између два оркестра, што у његов галантни идиом уноси нови елемент живости и разноврсности.

У емисији ћете чути и Везлијеву троставачну Симфонију у А-дуру која је настала 1784. године. Написана за гудачки оркестар ослоњен на генералбас који изводи чембало, симфонија је осмишљена као студија музичко-карактерних контраста. У првом ставу, у темпу анданте, пратимо сукоб два карактера: првог – хомофоног и грациозног, другог – контрапунктског и полетног. У финалном ставу – „бриљанте” – композитор супротставља два музичка расположења од којих је једно сериозно и конвенционално, у тоналитету а-молу, док је друго полетно, у А-дуру, са кратком концертантном епизодом за прву виолину.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски