Леош Јаначек: Јенуфа

Главне улоге тумаче Доротеа Решман као Јенуфа, Кристијан Франц као Лаца, Маријан Талаба као Штева, Ангела Деноке као Црквењарка Бурја, Аура Тваровска као Стара Бурја, Александру Мојсјук као Сеоски судија, Дона Елен као жена Сеоског судије, Хјуна Ко као Каролка, Ил Хонг као Млинар. Хором и оркестром Бечкде државне опере диригује Инго Мецмахер.

Јенуфа је прво у потпуности уобличено Јаначеково оперско остварење, у којем су све карактеристике његовог стила стављене у функцију музичко-сценског приказа мрачне приче о убиству детета и искупљењу. Први Јаначеков сусрет са комадом Њена пасторка Габријеле Прајсове био је почетком деведестих година 19. века, а рад на опери отпочео је 1894. године, док је партитура завршена тек 1903. године. Узрок спорог процеса компоновања можемо тражити у великим дневним обавезама аутора. Током овог периода он је предавао у три музичке институције, организовао је концерте и изложбе и радио на издањима народних песама. Дуготрајна болест, а затим и смрт његове ћерке, двадесетогодишње Олге, без сумње су такође одложили завршетак опере. Ово снажно и упечатљиво дело, настало као резултат дуготрајног, креативног напора, остало је до данас једно од најистакнутијих у Јаначековом стваралаштву.

Јенуфа је премијерно изведена 1903. године, у Јаначековом родном граду, Брну, али је тек деценију касније доспела и у оперску кућу у Прагу, после велике борбе и инстистирања Јаначекових поклоника. Либрето је одмах потом на немачки превео Макс Брод и у тој верзији је постављена 1918. године у Бечу, а затим 1924. године у Берлину, од када датира интернационални успех овог данас најпознатијег Јаначековог дела.

Музички језик Јенуфе је заснован на мелодијским инфлексијама речи, а многе од њих Јаначек је црпео из конверзација које је слушао у реалном животу. Због тога у опери постоји само неколико дугачких, развијенијих мелодија, а речи и фразе се често понваљају. Овакве вокалне карактеристике производе осећај непосредности који је најјачи у пресудним моментима радње, као што је признање Црквењарке, односно у катарзичном финалу које за њим следи. Такође, неке од говорних мелодија Јаначек користи и као мотиве. Један од њих, који је музички репрезент кривице, појављује се у целокупном току опере, сваки пут са увећаним драмским интензитетом.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић