Мајстори барока
Представићемо Мису у ха молу Јохана Себастијана Баха. Слушаћете снимак са концерта одржаног у Викторија Холу у Женеви, у септембру прошле године, када су наступили чланови вокално-инструменталног ансамбла "Љи Анђели" под управом Стефана Меклауда. Ови музичари представили су интимнију, камерну верзију овог дела, са редукованим вокалним и инструменталним саставом. Овакав инструментаријум није умањио снагу и експресију овог Баховог ремек дела.
Бах је између 1747. и 1749. године састављао ово монументално дело и успео да га доврши непосредно пред крај свог живота. Прве тактове мисе компоновао је још 1724. године; био је то Санктус за божићну службу, али тада није имао на уму да ће тај став укључити у свој мисни циклус. У наредним деценијама, композиција је настајала сукцесивно, да би пред крај живота Бах решио да приреди комплетно дело за службу.
Велики мајстор заправо своје последње дело није назвао Миса у ха-молу, већ је манускрипт организовао у четири дела чији су називи били: Миса, која је садржала кредо – Симбол вере; трећи део је био Санктус, а четврти Осана са ставовима Бенедиктус, Агнус деи и Дона нобис пацем. Први наслов Велика католичка миса делу је дао 1790. године Карл Филип Емануел Бах који је наследио партитуру. Касније, како је миса парцијално објављивана, сами издавачи су по слободној вољи насловљавали дело, а на крају се задржао данашњи назив, иако он може да се заведе будући да је тек пет ставова, од укупно 27, компоновано у ха-молу. У погледу стила, Миса у ха-молу представља својеврсну синтезу Баховог музичког језика, сублимирајући његово умеће на пољу духовне, вокално-инструменталне музике. У партитури су инкорпорирани делови разних Бахових пређашњих композиција, те је сасвим могуће да није имао на уму његов концертни потенцијал дела, већ да је можда тежио својеврсном покушају аутосинтезе стваралаштва.
Уредница емисије Сања Куњадић
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари