Хајдн као шеф-капелмајстор Естерхазијевих

Сличних димензија као виолончело, баритон поседује додатних девет резонантних жица, које се могу окидати прстима, а почетком 18. века задобио је престиж међу аристократама-аматерима у Аустрији. Хајдн је компоновао чак 126 трија за баритон, те је ово један од жанрова на којима је најинтензивније радио у својој раној каријери, од раних 60-их до средине 70-их година 18. века. Поред тога, писао је и за друге инструменталне саставе који су укључивали баритон, попут концерата уз пратњу камерног оркестра, дивертимента за два баритона, баритон и виолончело, те саставе са паром хорни. Посебно се издвајају октети, односно дивертимента за осам деоница, која укључују стандардне гудачке инструменте, баритон, као и пар хорни, те се тако приближавају инструментацији касације. Октети су међу најамбициознијим делима за овај данас заборављени инструмент, али и међу последњим које је Хајдн наменио баритону, пре него што је кнез Николаус Естерхази, око 1775. године, очигледно изгубио интересовање за свирање.

Композиције за баритон писали су и други аутори и извођачи у служби кнеза Естерхазија, попут Луиђија Томазинија, Јозефа Пуркштајнера, Антона Нојмана и Андреаса Лидла. Јозеф Пуркштајнер, рођен око 1739. године, био је активан као композитор и виолиниста, а на двору Естерхазијевих радио је пуних шеснаест година, почев од 1766. године, написавши најмање 24 дивертимента за баритон, не би ли му након тога било додељено место кућепазитеља дворца у Дојчкројцу.

Аутор Срђан Атанасовски