Поставши главни капелмајстор на двору Естерхазијевих, Хајдн је, по свему судећи подстакнут овим одговорним положајем, започео помно преиспитивање својих композиционих метода. На ово у једном необјављеном трактату упућује и Антоњин Рејха, иначе Хајднов добар пријатељ, који је навео да је чувени аустријски композитор око своје четрдесете године прошао кроз период поновног проучавања композиционе технике, не би ли боље спознао тајне музичке уметности. Реиха сугерише да је Хајдн преиспитао саме темеље свог музичког образовања, што би подразумевало и основе хармоније и контрапункта. Занимљиво је да управо из овог периода – последњих године седме деценије и првих година осме деценије 18. века – потичу такозване Хајднове Штурм унд Дранг композиције, односно низ упечатљивих дела, пре свега симфонија у молским тоналитетима. Стилски узори ових остварења могу се пронаћи у стваралаштву севернонемачког композитора Карла Филипа Емануела Баха, док су на југу,осим Хајдна, композициони манир који данас препознајемо под термином Штурм унд Дранг, неговали и Јан Вањхал и Карл Дитерс фон Дитерсдорф. Једна од најчувенијих симфонија из овог корпуса свакако је она под бројем 45 у фис-молу, позната по поднаслову Растанак, која је на специфични начин везана за службу у новој палати кнеза Николауса Естерхазија. Наиме, финале симфоније било је осмиљшено тако да већина извођача напусти подијум пре краја дела, сугеришући кнезу да је време за повратак оркестра у зимску резиденцију у Ајзенштату. Поред тога, финале ове симфоније карактерише изузетно богат тематски развој који ће постати неизоставан у бечкој симфонијској школи.

Осим својих дела, Хајдн је са оркестром у Естерхази изводио и симфоније других аутора, који су често били његови познаници или пријатељи. Међу њима су око 1770. године били и Карл Дитерс фон Дитерсдорф, у то време ангажован при двору принца-бискупа од Бреслауа, те његов ученик Јан Вањхал, који је са Хајдном наступао у гудачком квартету.

Дитерсдорфов симфонијски опус обухвата преко стотину дела, што овог композитора чини једним од најплоднијих бечких симфоничара. Његова Симфонија у ге-молу, настала око 1768. године, како стилски, тако и хронолошки кореспондира са првим Хајндовим такозваним Штурм унд Дранг симфонијама. Дитерсдорфово четвороставачно дело истиче се константним драматским набојем, као и инвентивним увођењем новог тематског материјала који циклично повезује развојне одсеке првог става и финала.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски