Хајдн као шеф-капелмајстор Естерхазијевих

Иако је Хајдн и пре смрти свог претходника, Грегора Вернера, обављао скоро све дужности капелмајстора на двору Естерхазијевих, попут писања инструменталне музике и припреме музичких догађаја, једно од задужења које му није било поверено било је компоновање вокално-инструменталних дела. Вернеровом смрћу Хајдн је преузео и ову престижну обавезу и показао скоро изненађујућу умешност у опсежним духовним жанровима комплексне структуре. Након Мисе Целензис у Ц-дуру, посвећене Блаженој Девици Марији, чији је првобитни рукопис настао 1766. године и која је послужила као својеврсно инаугурационо дело новог капелмајстора, Хајдн је наредне године компоновао Стабат матер, опсежно вокално-инструментално дело у четрнаест ставова на текст средњовековне секвенце, која је у том периоду била допуштена у католичком богослужењу на празник Девице Марије од седам жалости, али је зарад своје популарности често извођена и у току ускршњег поста и ускршњих празника. Када је Хајдн приступио овој секвенци није било могуће избећи сенку Ђованија Перголезија чија је партитура на исте стихове била не само чувена већ и контроверзна. Многи немачки критичари постављали су питање да ли је савремени галантни наполитански идиом примерен стиховима који осликавају патње и емоције Девице Марије у току Христовог распећа, а поједини виђени композитори покушали су чак и да прераде Перголезијево дело како би наводно његов тон уприличили намени. Хајдн се у овој расправи, а кроз свој композиторски приступ, поставља као бранитељ наполитанског стила, афирмишући његову неумањену савременост и актуелност тридесет година након Перголезијеве смрти, при чему је одређене ставове и композициона решења чак моделовао према партитури свог славног претходника. Заправо, музиколози су истакли да је Хајдн у Стабат матеру далеко ближи наполитанској школи него у остатку свог опуса, те се његово достигнуће оцењује и као поновно афирмисање савременог наполитанског идиома. Хајдн је био врло задовољан својом партитуром, те је примерак послао Јохану Адолфу Хасеу, који је тада био цењени композитор на бечком царском двору, али и сам наполитански ђак и поборник овог стила. Хасе је узвратио писмом пуним хвале, које је Хајдн дуго чувао као својеврсну драгоценост. Коначно, Хајдн је приредио извођење свог дела 1768. године у Бечу, те је публика Хабзбуршке престонице имала прилику да се упозна са новим остварењима ајзенштатског капелмајстора.

Aутор емисије Срђан Атанасовски