Уметност интерпретације

У биографском смислу оно што одваја Елен Гримо од већине осталих пијанистичких звезда данашњице, јесте њена побуњеничка и самотњачка путања. Без иједног освојеног важног пијанистичког конкурса, осим доласка до полуфинала такмичења Чајковски у Москви, Гримо је направила изузетно успешну каријеру. По повратку из Москве успела је да заинтересује кућу Денон да објави њен снимак композиција Сергеја Рахмањинова који је запажено прошао. Истовремено, наступ са Данијелом Баренбоимом и Париским оркестром, учинио је да о њој почне да се прича у музичким круговима. Како сама уметница каже, нешто касније је одлучила да престане да похађа часове код Жака Рувијеа на Конзертваторијуму и да ради сама. Ово је такође неуобичајена одлука, која је довела и до тога да је њен професор прекинуо контакт са њом.

Занимљива особина интерпретаторске личности Елен Гримо јесте то што она прави ментални скицу извођења без клавира, слушањем дела унутрашњим слухом. Онда покушава да овај „идеални сценарио“ како га назива, спроведе и телесно – подешавањем технике и положаја тела – како би добила тражени звучни резултат.

У вези са Брамсовим клавирским делима, Гримо каже да су јој она омогућила да се врати опусима Баха и Бетовена чијим делима је тренутно окупирана. Постоје две ствари које је фасцинирају код Брамса. Прва је његов осећај за ритам – који је увек у протоку и без великих варијација између спорих и брзих темпа, а друга је квалитет емотивног садржаја дела, који Гримо детектује као трагичан и унверзалан.

Уредница Ксенија Стевановић