Опере – Франческо Провенцале: Стелидаурина освета

Дело Стелидаурина освета из данашње преспективе важно је за разумевање развоја оперске уметности у Напуљу јер у себи садржи како језик озбиљне италијанске опере XVII века, тако и елементе фарсе из које ће касније се родити комични оперски жанр.

Премијера је била 2. септембра 1674. године у палати Мерђинела где је принц Курси Чичинели уприличио музичко вече на које је позвао одабране званице, дворјане, племиће, а међу њима и самог шпанског вицекраља. Занимљивости крећу од тренутка када обратимо пажњу на то да је за извођење и поставку била задужена Ђулија де Каро позната као Ла Чула. Наиме, ова певачица, рођена 1646. године у сиромашној четврти Пињасека у Напуљу, каријеру је започела по путујућим позориштима као глумица која је публику освајала пре свега својом физичком лепотом. Ипак, убрзо је схватила да жели да се музички усавршава и посветила се опери, што јој је омогућило да уђе у више слојеве друштва. Испрва, критике су биле врло хладне према њеном умећу, али временом, уз помоћ вредног рада, али и захваљујући свом јаком карактеру, Ла Чула је постала име у музичким круговима свог доба. Ако је судити према сачуваним партитурама дела у чијем је извођењу учествовала, ова уметница је имала виртоузне вокалне способности, док су је њена лепота и сензуалност чиниле сценски харизматичном. Године 1673. године Ђулија де Каро је закупила напуљски Театро ди Сан Бартоломео, уз помоћ једног од својих богатих љубавника. Под њеном управом ово позорише је процветало, а Напуљ је коначно добио оперску кућу која је могла да постане такмац оперских сцена у Венецији. Захваљући њеним организацијским способностима настала је и опера Стелидаурина освета. Управо је Ђулија де Каро позвала капелмајстора Франческа Провенцалеа, једног од најцењенијих напуљских композитора, да напише музику на либретистички првенац Андрее Перучија, који ће касније постати најаважнији драматичар напуљских позоришта свог доба.

У овој опери се проналазе и одјеци класичне трагедије видљиве у финалној сцени препознавања, потом елементи шпанских комада из „златног доба“, утицај италијанских ренесансних спевова у лику ратоборне главне јунакиње, као и сам основни заплет који је једна врста пародије на сиже Ромеа и Јулије. Ту су и бројни мотиви позајмљени из пучког, импровизованог позоришта – посебно у свађама двојице слугу, музичке патње троје главних протагониста, као и фарсична размена писама која доводи до бројних неспоразума. У том смислу, ова опера дугује јако пуно традицији комедије дел арте што је посебно видљиво у лику Ђампјетра, за кога је Перучи створио "вештачки" језик базиран на калабријском дијалекту.