Композиције Ђаћинта Шелсија

Шелси је рођен 1905. године у аристократској породици и као младић кретао се у високом европским круговима. Похађао је приватне часове са Оторином Респигијем, а дружио се са Анријем Мишоом, Полом Елијаром и Славадором Далијем.

Ратно доба провео је у Швајцарској, да би се затим вратио у Италију где је остао до краја живота. У послератном периоду се догодила и највећа промена у Шелсијевом стваралаштву. После нервног слома са чијим последицама се борио између 1948. и 1952. године, композитор се окренуо истраживању квалитета и карактеристика индивидуалних тонова. Ово је отворило пут ка новим видовима, продубљеног слушања. Тако је почео да пише дела која приказују „унутрашњи живот звука“, базиран на малим и спорим флуктацијама соничних параметара попут боје, висине, регистра и динамике. Оно што разликује Шелсијев приступ, од, на пример дела, Лигетија и Церхе, јесте његов фокус на експресивни потенцијал сваког звука, за разлику од приступа који је звучне параметре подвргавао независној и наизглед објективној контроли.

Музика овог аутора је ређе извођена педесетих и шездесетих година XX века, када је нова генерација италијанских авангардних композитора његово стваралаштво гурнула на маргину. Тек у седмој деценији 20. века, његово дело добило је на значају јер су тада млади композитори попут Алвина Карена, Жерара Гризеа и Тристана Мираја, открили његов музички универзум. Они су посебно били инспирисани Шелсијевим спорим тембралним трансформацијама, које су отвориле пут настајућој спектралној музици.

Духовни свет Шелсијевих зрелих остварења је везан за егзoтични микс пантеизма, теозофије, будизма и звучних принципа – попут исона – византијске богослужбене музике.

Уредница Ксенија Стевановић