Век совјетског пијанизма – Владимир Ашкенази и Михаил Плетњов

Један од најблиставијих изданака совјетске пијанистичке школе након Другог светског рата, ученик славног Лева Оборина на Московском конзерваторијуму, Владимир Ашкенази (1937) истакао се као аутентични виртуоз избрушеног музичког укуса. Његова разграната пијанистичка, али и диригентска делатност, те огромна дискографија, сврстале су га у неколицину најпопуларнијих класичних музичара епохе. Бриљантне технике кадре за најразноврсније извођачке поступке у делима различитих стилова, Владимир Ашкенази је за више од пет деценија уметничког рада пружио своја тумачења готово целокупне пијанистичке литературе, створивши једну од вероватно најобимнијих звучних архива класичне музике. Систематским снимањем целокупних опуса канонских композитора, Ашкенази је током каријере заступао наглашени историцистички приступ репертоару, стављајући се у улогу „презентера“ кадрог да својим врсним умећем публици представи интегралне опусе одабраних стваралаца.

Вокални карактер и баршунасти звучни квалитет његовог клавирског тона градивни су материјали које Ашкенази упреже својим израженим енергичним карактером, творећи аутентичан и препознатљив пијанистички дијалекат. У времену у којем је пред извођача постављана све израженија тежња за извођачким перфекционизмом, овај уметник је огромним карактерним распоном свог пијанизма и готово савршеном концепцијском и извођачком довршеношћу својих интерпретација, совјетски пијанизам потврдио као једну од несумњиво најбриљантнијих школа музичког извођаштва друге половине XX века. 

Двадесет година млађи од Ашкеназија, Михаил Плетњов (1957) један је од оних совјетских пијаниста чији је уметнички рад такође надживео совјетску еру, проносећи славу школе из које је потекао и у турбулетним временима након распада Сојветског савеза. Рођен у Архангелску, Плетњов је студирао на Московском конзерваторијуму у класама Јакова Флијера и Лава Власиленка. Пажњу јавности привукао је победом на престижном међународном такмичењу Чајковски у Москви, које је означило почетак његове успешне каријере. Изузетан успон и афирмација Плетњова у свету пијанизма, крунисана је на симболички начин уврштавањем снимака његових транскрипција дела Петра Чајковског у едицију Највећи пијанисти 20. века коју је објавила дискографска кућа Филипс 1998. године. Ипак, међународна каријера овог уметника пун замах добила је тек током деведесетих година када се одиграо и његов – како поједини критичари констатују, помало закаснели – деби у Карнеги холу. Иако већ у зрелим годинама, Плетњов се међународној јавности тада представио не само као изузетан пијаниста, већ и као диригент који је свој афинитет и прегалаштво у Русији доказао оснивањем Националног филхармонијског оркестра на чијем се челу налази већ више од две деценије.

Као пијаниста који је превасходно усмерен на дела романтичарске епохе и са посебним афинитетом ка руским композиторима, Плетњов свој израз гради на филигрантском обликовању музичког материјала, и са изразитим смислом за карактеризацију детаља. Посебно хваљене међу интерпретацијама Михаила Плетњова јесу његове транскрипције дела Петра Чајковског, а у емисији ћете чути комаде из концертне свите балета Крцко Орашчић.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић