Ђузепe Верди: Стифелио

У априлу 1850. године Верди је добио поруџбину за нову оперу од свог издавача Рикордија. Либретиста Франчеко Марија Пјаве сугерисао је адаптацију француске драме Пастор што је био храбар избор. Наиме, сиже се тицао модерне, реалистичне теме, а стављање питања религије у жижу драме, значило је да су проблеми са цензуром били неминовни. Наиме, став јавности је био да религија и опера треба да буду одвојене, а заплет у чијем је центру побожни пастор који бива умешан у причу о превари, освети и убиству, чинио се потпуно непримереним. Рикорди је одлучио да премијера буде у Трсту, а сходно очекивањима цензура је тражила промене које су по Вердијевом мишљењу учиниле сам крај потпуно смешним. На премијери дело под називом Стифелио је примљено топло, али без већег одушевљења, те је половином шесте деценије XIX века Верди одлучио да „спаси“ своју музику прерађујући је у други, мање проблематичан сиже. Тако је настала опера Аролдо коју је сместио у добра крсташких похода. Оригинални Стифелио је нестао са репертоара све до модерних обнова шездестих година XX века. Од тада се редовно изводи и сматра се једним од Вердијевих неправедно запостављених остварења.

Прича укратко прати догађаје по повратку пастора Стифелија у замак свог таста Станкара, који се налази у Аустрији. Убрзо схвата да га је супруга Лина преварила са племићем Рафаелеом. Станкар жели да освети част породице, док Стифелија разједају љубоморни бес и позив свешетника. На крају Станкар убија Рафаелеа у двобоју, а пастор налази снаге да опрости својој супрузи која се покајала.

Уредница Ксенија Стевановић