Стваралаштво Семјуела Везлија

Семјуел Везли рођен је 24. фебруара 1766. године у Бристолу у породици музичара, као млађи син Чарлса Везлија. Као и његов брат, био је музички вундеркинд, те је са непуне три године већ могао да одсвира поједине мелодије, са четири је сам научио да чита ноте, а са пет година знао је напамет све речитативе и хорске нумере Хендловог Самсона и Месије напамет. Са шест година почео је иде на часове оргуља, а са седам је свирао псалме приликом богослужења у цркви у Бристолу. Вест о вундеркинду се брзо ширила, те је 1774. године породицу посетио тада чувени композитор Вилијем Бојс, рекавши да је чуо да ту живи „енглески Моцарт“ – надимак који ће у једном делу каријере пратити Везлија. Велики број симфонија овог аутора припада његовом раном стваралачком периоду. Троставачну Симфонију у Де-дуру Везли је написао 2. фебруара 1784. године, када је имао осамнаест година. Први став симфоније плени смелим удвајањима деоница у унисону и октавама, те лирским епизодама камерне атмосфере. Као финале композитор нуди став у сонатном облику, али који по карактеру одговара жиги.

Са преко 350 дела и 39 симфонија, Џон Марш, Везлијев четрнаест година старији савременик, био је један је од најплоднијих енглеских композитора свог времена, али је остао у сенци композитора који су радили у Лондону. Рођен у Доркингу, у Сарију, Марш је радио у више градова, углавном на југу Енглеске, а највећи део своје каријере провео је у Чичестеру. Поред компоновања, организовао је и концерте, а бавио се и астрономијом и филозофијом. Симфонија разговора за два оркестра у Ес-дуру и Симфонија број 8 у Ге-дуру Џона Марша настале су 1778. године, док је композитор живо у Сејлсбурију.

За разлику од Везлија и Марша, композитор Семјуел Арнолд рођен је Лондону, 1740. године, што му је омогућило приступ бројним музичким институцијама енглеске престонице. Не чуди што је утицај европског симфонизма и дела Јохана Кристијана Баха, али и оперског стила, далеко видљивији у Арнолдовим остварењима. Свој опус 8, који се састоји од шест троставачних ’увертира’, Арнолд је објавио 1771. године, а ова дела била су извођена на променадним концертима у Марилбон парку. Одликују их полетна хомофона фактура брзог темпа, приступачна мелодика, убедљиви тути пасажи и колористички контрасти, чиме представљају својеврсну адаптацију стила манхјамских симфоничара за потребе енглеских променадних изведби.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски