„Распеће” Пабла Пикаса
Жарко Паић: Апокалипса и трансгресија тела
У седмичном циклусу “’Распеће’ Пабла Пикаса”, можете слушати текст загребачког филозофа Жарка Паића “Апокалипса и трансгресија тела”. Чита Марица Милчановић.
Свој текст Жарко Паић почиње опаском теоретичара такозваног "сликовног обрта" Ханса Белтинга: Пабло Пикасо апсолутни је уметник модерне уметности. У тој унеколико парадоксалној тврдњи - а парадоксална је јер појам апсолутног повезује са непрестаним говором о границама и њиховом прекорачивању - налази се заметак Паићевог текста у којем настоји да разуме ту чудовишну пикасовску синтезу чула, медија, форме и метафизике. Пиксао, заправо, преокреће читаву метафизичку историју јер својим сликама мења однос према свету. Пикасо, наиме, не редукује своје слиакрство на било који садржај модерног света - политика, друштво, култура - већ је све у игру све време и у сваком тренутку. То је оно што Пикасово сликарство чини апсолутним. Истовремено, апсолутизација значи и прекорачивање датих и постојећих граница, што значи и трансгресију тела. Али превазићи тело, зар то не значи дозвати апокалипсу?
Анализа Пикасове слике "Распеће" из 1930. године пружа Паићи материјал за филозофску рефлексију.
Уредник Иван Миленковић
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари