Медијска археологија

Медијска археологија се јавља као мултифункционална интердисциплинарна област истраживања сећања, медија и културе у време када су хуманистика, студије културе, медија и уметности све више фокусирани на дигиталне медије и технологије. Археолошка метафора односи се на потребу за артикулисањем материјалних трагова прошлости и њиховом друштвеном, културном и политичком контекстуализацијом. У том мапирању седимената и слојева везаних за простор, време и догађаје, медијска археологија се поима као „археолошко” и „форензичко” истраживање медија, културе, медијских дискурса и текстова, медијских органзација, као и културне политике. Ово разумевање узима у обзир проширене медије: од класичних медија (позоришта и филма, масовних и електронских медија) до нових медија (друштвених мрежа, дигиталних и екранских медија) и уметности.

Александар Јaнковић се у свом излагању усредсређује на филмове који приказају Други светски рат и пролетерску револуцију на другачији начин него што је то чињено у партизанским филмовима. Реч је о остварењима, попут Времена чуда Горана Паскаљевића или Глувог барута Бахрудина Ченгића, која за тему имају отпор обичних људи према комунистичкој идеологији, чији су носиоци приказани као насилни, бахати, веома удаљени од романтичне и идеализоване представе какву су нудили партизански филмови.

 Борис Петровић разматра плакате који су за време Првог светског рата коришћени у пропагандне сврхе, налазећи на њима заједничке именитеље. У начинима приказивања државе, нације и културе коју треба бранити, као и непријатеља против којег се треба борити, постоје извесни обрасци које користе готово сви учесници Великог рата.

Уредница циклуса Тања Мијовић.