Уметност интерпретације – Век совјетског пијанизма

Пракса ове двојице пијаниста била је утемељивачка за развој совјетске пијанистичке школе, превасходно у домену постављања њених педагошких основа на Московском конзерваторијуму на којем су низ деценија обојица држали класе клавира.

Александар Голденвајзер (1875-1961) завршио је студије клавира код Александра Зилотија и Павела Пабста на Московском конзеравторијуму, након чега је започео пијанистичку делатност, која је поред солистичких наступа укључивала и ангажман у бројним камерним саставима. Поред тога, као посебно значајна, издвајала се његова пракса музичког критичара и писца-теоретичара, који ће велику количину интелектуалних напора уложити у разматрање проблематике клавирске технике. Ова оријентација бављења теоријским радом у пољу пијанизма била је, заједно са сличним настојањима његовог колеге Игумнова, пионирска у оквирима совјетске школе, а испоставиће се и као веома значајна за обликовање њеног лика, те ће је наследити и касније генерације. Профил пијанисте-педагога постаће модел рада већине истакнутих совјетских уметника клавира, који су у историјској перспективи доказали да је монолитност једног великог извођачког канона грађена у симбиози интензивног извођачког и педагошког деловања.

Пијанизам Александра Голденвајзера одликовао се избрушеношћу музичких фраза, искричавом виртуозношћу, али и истакнутом интелектуалном цртом обојеном тежњом да се музичко дело представи на прегледан начин и са смислом за одмереност звучних пропорција.

Друго велико име совјетске пијанистичке школе које је уз овог уметника трасирало њен развој у првој половини двадесетог века, био је Константин Игумнов (1873-1948) ученик Николаја Зверева, а потом Зилотија и Павела Пабста на Московском конзерваторијуму. Настављач руске пијанистичке традиције, Игумнов је у наслеђени емоционални приступ уградио постулате актуелног времена, те је кантабилност фразирања продубљивао тежњом да се нотни текст ишчита са транспарентном егзактношћу. Његов концертни репертоар је у највећем делу био заснован на остварењима композитора романтичарског доба, али у одабиру дела Игумнов није био произвољан, већ напротив систематичан, о чему сведоче и серије концерата које је приређивао 30-их година прошлог века. Овај монографски концепт огледао се у томе да је на сваком концерту Игумнов представљао по једног аутора са његовим антологијским оставрењима.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић