Грамофонија
Емил Гиљелс изводи Сонату у фис молу опус 11 Роберта Шумана и Сонате у бе молу опус 35 Фредерика Шопена. Плочу је објавио Лењинградски завод грамофонских плоча Аккорд 1962. године.
Гиљелсова дискографија заузима више страница у каталогу совјетских плоча, а међу бројним записима нарочито се издвајају они са његовим интерпретацијама клавирске литертуре 19. века. Албуми са снимцима ових дела су и даље доступни у дигиталној форми, а разлог њиховог опстанка на тржишту се може пронаћи управо у начину на који је Гиљелс свирао у студију. Будући да се на различитим снимцима уочава слична, уравнотежена динамичка крива, без екстремних искорака у форте или пиано динамику, може се претпоставити да је овај пијаниста своје тумачење умео да подреди сниматељским условима тог времена, те на његовим снимцима нема, за то време карактеристичних дисторзија изузетно тихих или изузетно гласних делова. Чини се да је ова појава најизраженија управо у Гиљелсовим тумачењима дела романтизма, у којима употреба крајњих регистара клавира није реткост. Тако, ови снимци и данас важе за најуспешније Гиљелсове записе, а њихова пуна звучна садржина долази до изражаја када се ремастерована издања упореде са онима на винилу.
Аутор емисије: Милан Милојковић
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари