Стереорама – Поноћни концерт

Руску увертиру, у Це-дуру, опус 72 Прокофјев је компоновао 1936. године, у време када се са породицом настанио у Москви. То је година настанка његове славне музичке бајке Пећа и вук, али и велике кантате поводом двадесетогодишњице октобарске револуције. Узгред, кантата је премијерно изведена 30 година касније и то само делимично.
Руску увертиру Сергеја Прокофјева свира Велики симфонијски оркестар Совјетског Радија и телевизије под управом Леонида Николајева.

Трећу симфонију у Еф-дуру, опус 90, Јоханес Брамс је компоновао у лето 1883. године у Висбадену, скоро шест година пошто је завршио Други симфонију. У међувремену, настала су нека од Брамсових највећих дела, укључујући Виолински концерт, две увертире (Трагична и Свечана академска) и Други клавирски концерт. Трећу симфонију је, другог децембра 1883. године, премијерно извела Бечка филхармонија под управом Ханса Рихтера, који ју је назвао Брамсовом Ероиком. Симфонија је добро примљена, много боље него претходна. Но, мада је Рихард Вагнер преминуо раније те године, јавни сукоб присталица Брамсове и оних Вагнерове музике још се није смирио. „Вагнеријанци“ су покушали да спрече премијерно извођење Брамсове Треће симфоније, па је дошло и до оштријих сукоба.
После сваког извођења, Брамс је дотеривао своје дело, до коначног објављивања, маја 1884. године. Његов пријатељ и утицајни музички критичар Едуард Ханслик записао је тим поводом: „Многи љубитељи музике волеће титанску снагу Прве симфоније, а другима ће пријати смирени шарм Друге, но Трећа је запањујуће блиска уметничком савршенству.”

Аутор: Зоран Стојовић