Винченцo Белини: Странкиња

Главне улоге тумаче Марлис Петерсен као Алаида, Норман Рајнхарт као Артуро, Франко Васало као Валдебруго, Тереза Кролталер као Изолета, Владимир Дмитрук као Осбурго. Хором Арнолд Шенберг и Симфонијским оркестром Бечког радија диригује Паоло Аривабени.

После великог успеха опере Пират, Белини је инсистирао да Феличе Романи напише либрето на сиже који је сам одредио. После премијере, 14. фебурара 1829. године у миланској Скали, Странкиња је постала популарна широм Италије, захаваљујући тадашњој звезди, тенору Ђованију Батисти Рубинију. У наредним годинама постављена је и у Лондону, те у Паризу, где је насловну улогу певала позната дива Ђудита Гризи. Белини је са овом опером постао стилски независан од Росинијевог колоратурног писма, пишући једноставније, елегантне мелодије које су приказивале страсна осећања протагониста уз коришћење минималних украса и ефеката. То је почетак онога што ће Верди назвати „Белинијеве дуге, дуге мелодије чију је тајну само он знао”, на којима су му фасцинирани савременици завидели. Странкиња није често постављана у модерно доба – познато је да је обновљена у тумачењу Ренате Ското, 1968. године, али се данас сматра једном од ређе извођених опера овог аутора.

Радња се дешава у Бретањи, крајем XII века и бави се мистериозном женом која прекривена велом лута крајоликом. Сељаци мисле да је вештица, а нико не сумња да је то Алаида, прогнана жена француског краља. Она привлачи пажњу грофа Артура који је верен са Изолетом. Он постаје љубоморан на Алаидиног посетиоца Валдебурга за кога се испоставља да је њен прерушени брат. Резултат је конфузни заплет испуњен насиљем који неизбежно води трагичном крају.

Уредник Ксенија Стевановић