Оливије Месијан: Турангалила симфонијa

Ово дело је написано између 1946. и 1948. године по поруџбини Сержа Кусевицког за Бостонски симфонијски оркестар. На премијери, уместо Кусевицког који се разболео, дириговао је млади Ленард Бернстајн који је својом енергијом допринео да ово дело стекне светску славу. Клавир је свирала Ивон Лорио, будућа Месијанова супруга, а Жинет Мартено је изводила деоницу на Маретноовим таласима, електронском инструменту који је направио њен брат Морис Мартено 1928. године.

Основа теме Турангалила симфоније су љубав и смрт који се провлаче кроз десет ставова ове симфоније. У уводу ћемо чути основни материјал, док парни ставови – други, четврти, шести и осми развијају тему љубави. Трећи, седми и девети одсек везани су за супростављени пол смрти. У петом и десетом ставу се дешава сумирање ова два пола симфоније.

У овој композицији он користи фиксне цикличне теме-серије, правећи важан корак ка свом концепту “интегралног серијализма” – међу којима је најупечатљивија “љубавна тема” која ће се чути у бројним варијацијама и инструменталним бојама све до пуног оркестарског звука у финалу. Месијанова форма се базира на снажним ритмичким пулсацијама, односно на моментима статичних медитација на основу одабраног тематског материјала. Брза смена пасажа, хетерогеност материјала, коришћење необичних колористичких комбинација, бројних удараљки, звука Мартеноових таласа, развојност која се не базира не само на “логичној” прогресији већ на звучно-хармонским афинитетима и ритмичким варијацијама модела налик индијској музици, у ствари показују потпуно оригиналан израз који је препознатљиво и незаменљиво месијановски.

Уредница емисије Ксенија Стевановић