Лид и поезија Кристијана Гелерта

Кристијан Гелерт рођен је 4. јула 1715. године у Хајнихену, у Горњој Саксонији, а са деветнаест година започео је студије теологије на Лајпцишком универзитету. Највећи део своје каријере провео је у овом граду, где је од 1745. па до своје смрти, 1769. године, предавао филозофију. Гелерт је један од првих немачких књижевника сентиментализма који су одбацили конвенционални просветитељски морализам Јохана Кристофа Готшеда и утрли пут златном добу немачке књижевности – Лесингу, Гетеу и Шилеру. Најзначајнија дела овог писца су збирка басни, рађена по узору на Жана де Лафонтена, збирка Духовних ода и песама које одишу духом пијетизма, а поред тога писао је и сентименталне комедије и романе. Гелертове Духовне оде и песме одликује комбиновање духовне тематике и емпатичног, осећајног израза потеклог из световне литературе, што је било карактеристично за протестантске земље током 18. века. Посебну популарност ова збирка поезије задобила је кроз своје музичко виђење, које је 1757. године израдио његов савременик, Карл Филип Емануел Бах. Он је компоновао музику на све 54 песме и оде, а у апендиксу се налази још 12 духовних песама на преводе библијских псалама. Занимљиво је да је у неколико наврата Карл Филип Емануел Бах одлучио да уместо песме за глас и клавир напише само програмску клавирску композицију која прати Гелертову поезију, односно код које су песникови стихови кључ за разумевање музике. Композиторове песме рађене су у стилу такозване 'прве берлинске школе лида', којој су такође припадали браћа Граун, Фридрих Вилхелм Марпург и Јохан Кирнбергер, а за коју је карактеристично одбацивање баса континуа, те исписивање целокупног клавијатурног парта. Песме ових аутора, са дијатонским мелодијама, спорим хармонским ритмом и једноставном хомофоном пратњом коју је могао изводити и сам певач, биле су превасходно прилагођене кућном музицирању у грађанским породицама.

Поезија овог аутора наставила је да инспирише и композиторе потоњих генерација, између осталих Јозефа Хајдна и Карла Левеа, који су је користили у својим хорским композицијама, те Фридриха Вилхелма Руста, Жозефину Ланг, Теодора Кирхнера, Хермана Геца и Петра Чајковског. Највећу популарност је ипак задобило дело Шест песама на Гелертове стихове, опус 48, Лудвига ван Бетовена из 1803. године. Композитора је са овим сиховима вероватно упознао његов учитељ Кристијан Готлиб Нефе, који је имао прилику да у Лајпцигу похађа Гелертова предавања из филозофије. Бетовен се одлучио за једноставно омузикаљење Гелертових стихова, скоро као омаж 'првој берлинској школи лида', користећи строфичну или варирано строфичну форму јасних обриса и лако памтљиве мелодије, чиме уједно поезија долази до пуног изражаја.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски