Хроника Трећег програма

Клаудија Мегале је италијанска филозофкиња која је, по тематици својих радова, изразито интердисциплинарно оријентисана, а међу њеним ранијим делима истиче се монографија Истражујући свијест – филозофија, психологија и књижевност у делу Пјетра Пјованија. Њена нова студија Викоове латентности, са поднасловом „За једну антроподицеју: психологија и митологија од Јунга до Џојса”, по речима Лина Вељака, провокативна је књига у којој „средишње мјесто заузима неологизам антроподицеја (чије се значење испоставља као синоним за незајамчену теодицеју)”.

Предговор за ову књигу написао је данас водећи истраживач филозофије Ђан Батисте Викоа, Фабрицио Ломонако, позивајући се на свога учитеља Пјетра Пјованија; он наглашава како могућу актуелност Викоове филозофије не треба тражити на трагу неоидеалистичких интерпретација, већ у вези филозофија–филологија коју је овај италијански мислилац уочио; то би у савременом контексту значило у подручју оних усмерења у модерној антропологији каква заступа Ернст Касирер. У покушају испуњења таквога истраживачко-интерпретацијског плана Клаудија Мегале се усредсређује на латентности Викоове филозофије у савременој психологији и књижевности. Ту није у првом плану Викоова популарна Нова наука, већ је – и писцу предговора и ауторки књиге – Вико много занимљивији као творац дела Liber metaphysicus и De aniquissima italorum sapientia. Резултат таквог приступа састоји се у викoовски надахнутом профилисању критике Декарта и апстрактног картезијанства, обузетога веровањем да се преко cogita може доспети до научне спознаје ствари по себи.

Уредница емисије Тања Мијовић.