Музика за оргуље

Лукези је рођен 1741. године недалеко од Тревиза у богатој племићкој породици, која се у четрнаестом веку преселила из Луке у Венецију и преузела презиме које је упућивало на њихово порекло. Музику је учио код Бладасареа Галупија, а затим је постао оргуљаш у Сан Салватореу  и истакнути композитор дела за инструменте са диркама, као и духовне и позоришне музике. Као чувени виртуоз, Лукези је често наступао и ван Венеције, а између осталог, била му је указана част да наступи на инаугурацији нових оргуља у базилици Светог Антонија у Падови. Крајем 1771. године отпутовао је у Бон, где је био ангажован три године као капелмајстор на двору Принца-електора и келнског надбискупа Максимилијана Фридриха. Након венчања са ћерком једног од принчевих високих саветника, Лукези се трајно настанио у Бону, где је остао до смрти 1801. године.

Иако нема доказа да је Лукези био учитељ младог Бетовена, који је од 1781. до 1792. био помоћни оргуљаш, чембалиста и виолиста бонске дворске капеле, претпоставља се да је музика старог мајстора, која је редовно извођена на двору, утицала на стил будућег бечког класичара. Са друге стране, сасвим је извесно да је Лукези био учитељ читавој генерацији аутора која је била активна током последњих деценија 18. и на почетку 19. века, а међу којима су се налазили Антоњин Рејха, браћа Бернхард и Андреас Ромберг и Фердинанд Риз.

Сонате које ћете слушати у емисији сачуване су у најразличитијим изворима - од Конгресне библиотеке у Вашингтону, преко збирки у Паризу и Напуљу, које је на компакт диск издању сакупио оргуљаш Роберто Лоређан. У питању су кратка, најчешће једноставачна дела, чији стил се ослања на дела за инструменте са диркама Доменика Скарлатија. Насловљене „дивертименти за оргуље“, ове композиције прате орагнизацију коју је успоставио Скарлати, са дводелном структуром и растерећеним фактурним линијама.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић