Велики интерпретатори – Анатол Угорски

Рођен 1942. године у сибирском граду Рубцовску, Анатол Угорски је музичко образовање започео у Специјалној музичкој школи при Конзерваторијуму у Лењинграду, на којем наставља и студије клавира 1960. године у класи Надежде Голубовске. Током студија, скреће пажњу на себе премијерним извођењима дела савремених композитора из Совјетског Савеза, али и контроверзним совјетским премијерама остварења авангардних композитора, попут Арнолда Шенберга, Албана Берга, Оливијеа Месијана и Пијера Булеза, чија је музика у то време у његовој домовини сматрана декадентном, те била забрањивана. У биографији Анатола Угорског посебно место припада сусрету који је, током периода релативне културне отворености Совјетског Савеза пема Западу, имао са Булезом у Лењинграду, у јесен 1968. године. То му је, међутим, донело и велике конфликте са режимом који су кулминирали одлуком да му се на десет година ограничи бављење концертним и педагошким радом. У предвечерје распада Совјетског савеза, Угорски 1990. године одлучује да са породицом пребегне у Берлин, где је потом готово две године живео у избегличком кампу. Захваљујући ангажовању пријатеља који су га познавали још из времена великих успеха у Лењинграду, 1992. године остварује контакт и сарадњу са Дојче грамофоном у чијем издању излази његов први албум са делима Лудвига ван Бетовена. Тада већ педесетогодишњак, Анатол Угорски започиње нови живот, настављајући каријеру концертног пијанисте широм западне Европе и Америке. Његове наступе обележиле су сарадње са истакнутим ансамблима, попут Краљевског концертхебау оркестра, Париског симфонијског оркестра, Симфонијског оркестра Чикага и многим другим. Паралелно са активношћу концертног музичара, до 2007. године држао је класу клавира на Конзерваторијуму у Детмолду. Премда је током каријере показао способност тумачења дела различитих епоха, Угорски је превасходан афинитет показао за руску пијанистичку литературу, као и за музику XX века.

Као изданак совјетске пијанистичке школе, изградио је извођачки стил који се одликује савршеном уравнотеженошћу израза, у којем готово да нема места непромишљене афективности. Сведен колоризам, ипак, оставља простора за исказивање звучних боја које, међутим, увек задржавају чисте вредности, без међусобних мешања или сенчења у поступцима педализације. Увек јасно протумачену музичку структуру дела Угорски представља транспарентно, уз тежњу да се оно оживи у "објективном" светлу.

Аутор емисије: Стефан Цветковић