Ораторијум "Осећања: Ода музици" Вилијама Хејза

Иако је живео изван главног музичког центра Енглеске – Лондона, овај уметник је био изузетно образован и информисан музичар. Као композитор, оргуљаш, певач, диригент, музички директор и академик, Хејз је дао велики допринос енглеској музици у готово свим тада популарним жанровима, изузев опере. Рођен у Глостеру 1708. године, Хејз је највећи део каријере провео у Оксфорду, где је најпре радио као оргуљаш и професор музике, да би наредних 30 година, све до своје смрти 1777, био задужен за већину музичких догађаја који су одржавани у овом академском средишту. Хејз је био један од најактивнијих диригената свог доба и велики поштовалац музике Георга Фридриха Хендла, чија су дела оставила дубок траг и на његов композиторски опус. Ипак, као аутор, Хејз је неговао жанрове које не можемо наћи у Хендловом опусу, као што су камерне кантате, химне са пратњом оргуља и веселе арије у којима је одступао од уобичајене да капо структуре. Овај композитор је користио и полифони стил, који је научио проучавајући дела старих мајстора пре него се угледајући се на савременике, док је у својим трио сонатама исказао интересовање за нови, класични стил.

Хејзова композиција Осећања: Ода музици написана је 1750. године за једну од бројних прослава у Оксфорду, а као текстуални предложак послужила је истоимена поема Вилијама Колинса. Ово популарно дело, које је сто година касније парафразирао и Чарлс Дикенс у својим Великим очекивањима, пружило је подстицај Вилијаму Хејзу да компонује неке од својих најлепших музичких страница. Колинсова поема илуструје емоције које у људима може да изазове музика – од страха и беса до радости и среће, што је била свеприсутрна тема у уметности, али и науци тог доба. Кроз низ арија, хорова и инструменталних ставова, композитор је не само истакао опште расположење сваког од ових емотивних стања, већ је често посезао и за тонским сликањем Колинсових евокативних стихова. Дело је подељено у две целине, које започињу увертиром у француском стилу, а завршавају се раскошним хорским ставовима.

У својој оди, Хејз комбинује елементе познобарокног музичког језика, ослоњеног на Хендлов идиом, освеженог примесама галантног стила. Ипак сам карактер дела је особен, лиричан и врло дескриптиван, чиме открива специфичан дух музике средине 18. века у Енглеској.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић