Стреј Дог: албум "Come Along Wind"

Састав Стреј Дог који негује американа звук, предводник је овог таласа како на нашој сцени, тако и у регији. Представници су карактеристичног покрета, окренутог америчкој фолк-инди музици, који је стасао у већим градским центрима бивше Југославије. Стреј Дог од почетка издваја карактеристични вокал певача Душана Страјнића, као и добар осећај за мелодију и заједничко музицирање.
После врло популарног другог албума Fire's Never Wrong, бенд наставља са испевањем меланхоличних песама о губицима, разочарењима, али и усхићењима, осмесима и лековитој снази љубави. У односу на претходни албум, осећа се велики труд и свирачки напредак који је бенд прошао у протекле три године – када су одржали велики број концерата у земљи и иностранству, уз ригорозни вежбачки ангжман. Чини се да су у албум Come Along Wind унели своју освојену извођачку сигурност – што се посебно може чути у гитарским деоницама и комплекснијем бубњарском ангажману Реље Илића. Овај свирачки ентузијазам је требало да буде преведен и у богатију и чвршћу продукцију која је поверена Матеју Зецу, али је потенцијално богатство аранжмана и маштовитија употреба звучних боја и планова ипак изостала.
Први део албума осваја „инди-рок звук“, док завршни остаје у свету балада, које Стреј Дог препознатљиво негују. У том смислу, издваја се песма Dare Not у којој су спојене ове две тенденције: почетак је нежна и ламентозна ситуација, која постепено нараста до снажног инструменталног врхунца, као и уводна Аwаy која личи на развијенију и снажнију верзију њиховог хита Smile.
Стреј Дог на овом албуму, дакле, развијају своју иницијалну формулу – нежност, озареност, меланхоличност – проширујући границе класичне рефрен-строфа формуле. Ова формална и свирачка експанзија су добре стране нумера које ћете чути, односно труд и освајање зрелости и професионалне озбиљности. Истовремено, као што то у одрастању обично и бива, на том путу нешто се и губи. У случају Стреј Дога, то је мелодијска свежина и директност песама – посебно оних које су слушаоци највише заволели – са њихових претходних албума. Ипак, то не треба схватити као нешто лоше. Проширивање граница у правцу инди-рока и построк инструменталне слободе, је добар знак да су Стреј Дог отворили ново поглавље свог израза, искорачивши из удобности американа звука, код нас пречесто схваћеног као термин под којим се подводи било који (кант)ауторски израз, отпеван на енглеском језику.

Уредник Ксенија Стевановић