Музика на Бечком конгресу

Централна музичка фигура током Бечког конгреса свакако је био Лудвиг ван Бетовен, композитор који је већ за живота промовисан у водећег музичког генија Европе. Захваљујући пригодним политичким делима које је написао на таласу победничке еуфорије, те интерпретацијом његових „херојских“ композиција у контексту антинаполеоновског тријумфализма, Бетовен је у току конгреса постао миљеник европске политичке елите. Међу Бетовеновим делима која су тумачена кроз призму новог европског поретка била је и опера Фиделио. Док прве две верзије, из 1805. и 1806, нису наишле на позитиван пријем публике, коначна верзија опере која је постављена у Бечу у мају 1814. године, била је одлично прихваћена, а наративи слободе и избављења сада су тумачени у складу са политичким порукама победничке коалиције. Опера је наставила да се изводи у Кертнертор-театру током трајања конгреса са великим успехом, привлачећи бројну публику међу којима су били бројни представници нове европске политичке елите.

Бетовенова опера Фиделио иницијално је настала на основу француског оперског либрета Жан-Никола Бујиа Леонора, или брачна љубав, који је први пут постављен у Паризу 1798. године са музиком Пјера Гавоа. Радња је наводно била заснована на истинитом догађају, а говори о пожртвованости Леоноре која је спремна на храбра дела како би избавила свог супруга Флорестана из окрутног и неправедног заточеништва. За Бетовеново дело Буијев либрето на немачки превео је Јозеф Зонлајтнер. Разрешење Бујиевог либрета и Бетовенове опере подсећа на срећне крајеве опера серија претходног столећа, у којима би владар чином милосрђа радњу довео до завршетка: по налогу министра Дон Фернанда сурови управник затвора Дон Пизаро бива тај који је лишен слободе, док је Флорестан ослобођен на радост своје супруге Леоноре, која напокон може да одбаци маску Фиделија. Бетовенова опера је у коначној верзији претрпела низ измена, од којих су најочигледније биле нова компримована увертира, те темељно прерађена или наново компонована финала двају чинова, која су у први план ставила учешће хора као „гласа народа“. Завршне нумере првог чина тако укључују арију Фиделија за коју је композитор написао нови драматски речитатив, те ново финале, у коме је истакнуто место сада заузео натуп хора затвореника који се враћају у своје ћелије. На почетку другог, последњег чина опере проналазимо речитатив и арију Флорестана коју је Бетовен такође прерадио 1814. године, а финале опере је такође претрпело темељне измене којима је потцртана улога хора затвореника и народа.

Аутор Срђан Атанасовски